Сваки празник је сам по себи леп,….овај ,,женски“ празник носи неки посебан, свечан осећај, подразумева осмехе, лепо расположење, ,,ходајуће“ букете и остале пратеће елементе који су специфични баш за овај датум.
Подразумева свеже,,ондулиране“ бакице, тазе исфениране јапијице (хаххаха полна коректност), прве свилене чарапе у ципелице после зиме, трагове мириса парфема у превозу, устрепталу младост у некаквом очекивању да се то ,,нешто“ што се чека баш данас догоди…децу са цветићима у рукама, за учитељице….
Лоше асоцијације на продавачице тог цвећа које падају у несвест ћемо оставити за другу прилику. 😉

Сад морам рећи о чему ја размишљам,…..колико је заправо, овај женски празник (као и многи други) изгубио свој смисао.

На почетку приче, био је од комуниста превише форсиран, као неки дан ,,другарица“, којим поводом их ваља иЖљубити, да не кажем избалавити, три пут, офф корс, тутнути у руке каранфил (црвени, на радос’) и онда… попити нешто у то име наравно!

Тако су комунистичким лукавством, пре случајним него намерним, обесмишљене борбе и жртве наших претходница под овом капом небеском.
Opet, tамо где није било комуниста, једва да се сачувало и сећање на овај ,,посебан“ дан, ако ћемо право. Но то је друга тема.

Мало смо заборавили да је Господ створио све једнаке, у људском смислу, сваком дао сврху постојања, улогу и смисао. Остало су људи дописали кроз векове, негде овако, негде онако, углавном наопако.
Неке жене су морале да жртвују себе, буквално и животе заложивши, зарад остварења својих талената које им је Господ дао.
Страдале су, неке мање, неке више, али су се неке ствари, захваљујући њиховом борби и жртви, у људској историји помериле напред.
Не знам да ли су се при томе Бога одрицале, нису све сигурно, јер, у крајњем случају без Господа не би нидокле стигле, а неке ствари су се ипак промениле.
Жене више нису лична својина (данас је то тешко замислити, али је било колико јуче) мушкарца, оца, мужа, брата….добиле су право располагања својом вољом, својом имовином, наслеђеном или стеченом,….добиле су право гласа, ту, скоро.
Добро, тај глас им вреди исто колико и мушкима, отприлике николико, али то нема везе са причом.
Дакле, празник је уведен да се сетимо и тих жена, које су хтеле да остваре оно чиме их је Бог даровао, да буду личности, да буду једнаке пред Господом, да добију шансу да се остваре у оквиру онога за шта су створене, ни мање ни више.

Често је та борба била обесмишљена, што од сујетног мушког света, што од самих жена, чак и злоупотребљена.
Често није личила на оно за шта су почеле да се боре, што је женама на корист, него је отишло у своју супротност, што данас видимо у маси некаквих ,,феминисткиња“ које су и сам назив ,,офуцале“ до непрепознатљивости, поставши хорда хладних, незадовољних и мрзовољних мушкарача, љутих на цео свет, па и себе, рекла бих.
Које, на крају неће ни како оне (феминисткиње) хоће, потпуно изгубивши смисао и склад свога, женског, постојања.

Наравно, несрећне су јер су у вечитој потрази за љубављу, а некако је увек траже на погрешном месту и на погрешан начин! Знамо ко је онај који им дошаптава упуства, а оне су изгледа сувише слабе да препознају где им је прави пут!

Зато, драге моје жене, обрадујте се и данас (као и увек) сваком добијеном дару, осмеху, цвету, пољупцу,…. свему што је од љубави потекло и са љубављу даровано. <3

Сетите се да неке нису имале (можда неке немају ни данас) ни тај један дан, а вама и нама, нека их буде што више!
У Господу се сви радовали, акобогда! 🙂 <3

Пише: Споменка С. Петровић

Ширите православље:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *