Један од незаборавних момената при посети Почајевској лаври је свакако црква у пештери, или у пећини, што би ми рекли. У њој се налазе мошти св. Јова и светог Амфилохија.
Обећавам себи да ћу проучити детаљније њихова житија, јер то до сад нисам учинила, некако сам на ходочашће кренула у последњи час, потпуно неприпремљена, уз благослов мог парохијског свештеника узетог у задњи час, само се у Бога се уздајући.
Отац Петар је доста тога испричао успут, али је било доста жамора око мене, а мало и ,,годинице“ (оне најбоље, наравно) чине своје, те се сећам само да је св. Амфилохије светитељ, који је живео малтене до наших дана. Мора се то прочитати још неки пут да би се запамтило, што јес, јес.
Дакле спуштамо се до подземне пећине, лепо уређеним и светлим ,,ходником“, нема никаквог мрклог мрака и тајанствености, спољна страна има и прозоре, а на једном крају је и олтар где се служе литургије. Скрећемо бочно кроз један тунел, па до моштију светитеља. Целивамо, нема много народа и десно од моштију видим пролаз за мању пећину где се свети Јов подвизавао, буквално у утроби земље, односно стене!           Ту треба ући…кроз један јако узани отвор кроз који треба пузати, али буквално, са рукама напред и испруженог тела, нема простора за савијање колена. Ајд’ с помоћи Бога и молитви св. Јова, напред! Где да се брукам, превалила толики пут, а нисам савладала себе и да сад не уђем у ову пећиницу било би баш срамота.
Већ смо обавештени, да је тамо ,,иза“ мали простор, ко има страх од затвореног простора да не улази. Постоји предање да ко уђе, а има неки велики неисповеђен грех, не може да изађе. Тада долази свештеник са ове стране, исповеда оног унутра, чита разрешну молитву и он тек тад може да изађе.
Нисам неко ко мисли да је без греха, а нисам ни поборник тих ,,причица“ нити мислим да те ствари тако функционишу, па нисам била оптерећена, можда неки јесу, јер нису смогли снаге да уђу, неки ни да покушају. Било их је који су кренули, па се брзо повукли назад, са све потоцима суза. Свест људска је чудо.                  Мени је било велико олакшање кад сам видела да је унутрашњост пећинице осветљена, више нисам имала дилему, нити ми је јасно чему толика фама око тога? Мала препрека, чему драма?
Још када сам видела испред мене две наше сапутнице, много симпатичне девојке, са благим инвалидитетом, како иду без икакве дилеме, па где ја да одустанем, права здрава. Њих нигде нисам чула да се пожале, нити су игде застале. Оне су моји хероји, свакак част, тако је кад имаш чврсту веру!
Углавном, помолим се и спустим на колена, па кроз стену, руке напред ( до једне шипке са десне стране) ухватим руком и повучем се, провучем главу кроз стену, још мало и ето ме унутра! Унутра се може и усправити, постоје три таква дела, као детелина са три листа, отприлике. Чудан и леп осећај. Један мир нестварни, кроз главу пролази мисао, колико молитви је баш одавде упућено Господу…какве благодати, а и борбе је св. Јов баш овде доживео? То Бог само зна.
Овде обично уђе троје – четворо људи, кад смо ми ушле, једна девојка прва испред мене и ја, ушло их је још 10! Укупно 12 људи унутра. Шта знам, има ваздуха, нисмо били ни нешто стиснути, мало смо постајали, нас две смо и до иконе дошле, вратиле се, све је то на пар корака, па хајде назад.
Повратак подсећа на излазак плода из материце, исто са рукама и главом напред кроз сужење у стени и ,,поновно рођени“! Надам се да се рачуна у подвиг! Слава и хвала Господу за све! Свети Јове и свети Амфилохије, хвала на молитвеној подршци, молите и даље Бога за нас грешне!

Пише: Споменка С. Петровић

Ширите православље:
  • 48
  •  
  •  
  •  
  •  

One Reply to “Белешке ходочасника 2 (Почајев 2018.)”

  1. Svaka čast na iscrpnom objašnjenju,uglavnom smo isto doživeli i mi koji smo bili sa tobom!Slava Bogu sto smo otišli i videli i naučili šta je prava molitva,osetili pravi duh našeg pravoslavlja!Hvala Ocu Petru i Tijani za sve!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *