Стигосмо лепо до Н.Сада, где се аутобус напуни групом људи из овога града, попаковасмо се, напунисмо све до последњег седишта и с помоћи Бога, ходочашће може да почне.
Наравно, моје место на точку сам уредно заузела, већ би ми било необично да ме куда мрдну! Аутобус је јако висок, па точак не видим, али ту је, знам.

Водич пута Тијана је једна ситна девојка, мила и блага, милује и речима и погледом. Никад глас не повиси, а вероватно буде разлога, знајући нас, уопште не сумњам! Некако успостави однос са свима једнак, као да нам је род рођени и не прави разлику међу путницима, свакоме посвећује пажњу, свакога обиђе и упита треба ли му нешто?
Она је заиста неко ко воли оно што ради и то се осети!

Тијана нам се прва обратила и дала основна обавештења о путу. Јесмо сви прочитали на нету, али ипак је добро подсетити се још једном, а тек мапа манастира и додатни штампани текст су веома корисни, да вирнемо повремено у њих и да лакше израчунамо колико нам гривни (украјински новац) треба да бисмо платили одређене молитве. Да се плаћају молитве, колико и како се плаћају, све нам је лепо објашњено.

После тога нам се обратио отац Петар, благословио пут и испевао тропара и канона (или молебана ?),,за све паре“ што би рекли, нека не замери што сам заборавила шта је певао, али смо сви уживали слушајући.
Десна певница је такође била на нивоу, са одговарањима.

Певање нам није дозвољавало да се раскокодачемо како обично радимо, него нас је враћало на сврху путовања. Добро, било је малих одступања, али се отац није дао омести.
Чули смо ту и лекције из историје цркве (које или нисмо учили у школи) о враћању из насилно спроведеног унијаћења у православље и улози српских владика у том послу, а чули смо и житија многих светаца која су везана за ове крајеве које ћемо посетити.
Рекао нам је и која житија да прочитамо…али, паметан пише, а глуп памти, ја сам овај други.
Што ће рећи, заборавила.

Тако певушећи за оцем Петром замичемо убрзано ка граници, све ближе циљу, Почајевској лаврици, а можда и Мукачову, ако будемо имали среће на граници да брзо завршимо.
Расположење је на нивоу, сви се ,,рогови сложише у врећу“ и нико заиста није одступао до краја путовања са неким каприцима, примедбама и бесмисленим питањима.
Слава Богу и хвала на свему!

П. С.Ако вас занима, како уопште изгледа једно ходочасничко путовање, како некога не мрзи да пређе бусом 1000 километара само да би видео неки манастир, саветујем да пробате, прво неке ближе дестинације, па онда даље, сами ћете кренути. Кад схватите колико тај пут не умара, него регенерише човека, колико се вратимо кући као бољи људи, смиренији и разумнији, постаћете заљубљеник, као и многи од нас!

П.П. С Сетила сам се, о. Пeтар је препоручио да прочитамо житије митр. Антонија Храповицког!
Он је саградио Светотроицки храм у Почајеву и има веома интересантно житије, нећу све да откривам….

Пише: Споменка С. Петровић

Ширите православље:
  • 29
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *