Белешке ходочасника…

Кад неко ко није заљубљеник у руско богослужење, а имамо Руску цркву на Ташмајдану у којој сам била два пута,
први пут ми се није нешто допало, а други пут да проверим да ли сам нормална, јер толико хвалоспева слушам о ,,Руској“!
Мсмм свака част, али сам се вратила својој парохијској и нашем хору и народу, па кад певамо сви у глас, их, лепотиња… 
Како је онима што слушају са стране, а имају слуха, нем’ појма…то није ни важно, мислим, у славу Бога певамо из срца, а у Руској хор оде у неке висине, мислим, вратити се неће, мораш да ћутиш као риба и некако је стегнуто. Али, има ко воли, па нек изволи!
Негујмо домаће, моја девиза. 

Дакле кад ја таква одем у ,,лаврицу“ највише због хвалоспева које стално слушам од оца Петра на фејсу, па се тамо одушевим бденијем од три сата и не осетим кад прође ( а после аутобуске вожње од 24 сата), е, то је нешто!

Кад груне дванаест Руса (или Украјинаца, извињавам се, мени то исто, ал’ не бих да чују) са сјаним митрама на глави, па двадесетак јеромонаха у пуном одејанију, па десетак неких…дал’ ђакона, шта ли су, па још хорови из певница, па хор са терасе, пардон, са балкона….ма то диже дијафрагму, све трепери! Сила Божија се осети у ваздуху, а у огромној цркви, тишина међ народом, нико не мрда, али нека ,,мека“ и пријатна тишина.

Црква велика, купола високо, у небо отишла, све зрачно, упркос великом броју људи, дише се пуним плућима.

Ово је било заиста једно незаборавно искуство које ће у мени учврстити љубав за руску литургију, за једноставан украјински народ и за православље у целини.

Можемо ми да мислимо шта хоћемо, сигурно је да није све идеално у овој цркви, али су ови монаси у лаври такви посвећеници ономе што раде, да сам задивљена. Како монаси, тако и мирјани који им помажу.

Тамо се наплаћују молитве за живе и упокојене душе, али се са толико пажње односе према тим списковима, сваки пређу на лицу места и упишу да ли је име мушко или женско и како се чита. Колика год гужва била, они читају пред вама име по име, да виде да ли се тако изговара!
халал им сваки динар, пардон, свака гривна!

Колико пажње према иконама, новац никако не иде на икону, па ни у продавници!
Махинално спустих неки кусур и обруках се за цео живот. Ево исповедам и кајем се. 
Шта ћу, сељак са Балкана. навикло то да иконе прекрива парама. 

Када се у цркви која (кажу, изненађујуће) и није била баш пуна, причешћује из 7 путира и то траје 40 минута, а Светла недеља је (без поста), то значи да се сви причешћују, па ви ви’те, где смо ту ми? Поређење се само намеће.

Колико нашег народа се причестило ове недеље? Многи по сопственом избору, а многима духовник не дозвољава, јер, нема причешћа без правила ,,седмица на води“!
Тек сад видим колико смо ми ноншалантни по неким важним питањима, а строги по питању одржавања форме.

А шта је важније, форма или суштина? Можда одговор није сасвим једноставан, али, једно без другог не могу!

 

Пише: Споменка С. Петровић

Ширите православље:
  • 44
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *