Уколико сте пропустили први део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили други део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили трећи део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили четврти део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили пети део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили шести део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили седми део можете погледати овде.

Од тога дана кад сам чула његово срце почиње један нови живот. Живот који добија нове боје, нови смисао. Већ тада сам схватила ту љубав коју сад имам према мом дечаку. Дани коју су стајали, а ја лежала… Прву моја одлука тада је била да купим књигу посвећену нашем лекару, мом земаљском анђелу, а небеском човеку. Кад је књига стигла на нашу адресу почели су моји дани посвећени дедици. Тада је и настао тај надимак „дедица“ и одлука да наше дете носи његово име.

Јутра су почињала са њим. Прво молитва њему, помажем  светим уљем мог дечака, и прелазимо из спаваће собе у дневну на наставак лежања. Да сам некад мислила да ћу морати толико лежати, смејала бих се сама себи. Ја вечити путник, прикована уз кревет зарад нечег вишег, значајнијег. Чекам ноћ, одбројавам сате. Лежем у постељу уз акатист Светом Нектарију. И тако у круг…

Током дана сам читала књигу, корачала са дедицом кроз његов живот, замишљала сваки трен који је проживео… Плакала над његовом љубављу према непријатељима, над снагом његове вере… Био је го и бос и гладан, и ћутке подносио – славио Господа… Био је шибан, клеветан, малтретиран, а реч није рекао… Понижаван, болестан, а и даље је ћутао и славио Господа и Мајчицу. Сваки дан ново поглавље књиге, сваки дан нови корак са њим. Кроз радости његове, радовао се и мој дечак са њим. Кроз боли и туге његове туговали смо и нас двоје. А онда увече када падне мрак, славили би нашег дедицу кроз најлепшу песму њему.  Кад смо дошли до дела да се упокојио, плакали смо и туговали са Грчком…

А онда смо славили његова чуда. Ту није било пауза, само јецаји и јецаји. За свако чудо, за сваки живот, за свако исцелење. Колико сам само суза исплакала тих лежећих дана. Не знам им броја. Жељно сам чекала недељу кад је наш свештеник долазио да ме причести. Тада сам знала, овде ја примам Тело Христово, а ти лекару мој служиш Небеску Литургију. И тако лежање до пуних 16. недеља… И поред све муке, ни једном нисам дочекали лош налаз крви. Поред сумњи лекара, ми смо корачала чврсто. И ако је мој штитна дивљала месецима, јела ме, сад је била мирна. Први пут после 5 година није се померала. Иако је моја крв била ризична за њега, неко је учинио да ризика сад нема. Све је текло као савршено… У десетој недељи сазнајемо да чекамо дечака. Тада ти обећавам да ће носити твоје име. Нектарије! Јер ти си ме водио, ти си ме лечио, ти ме лечиш…

Таман кад смо се умирили и спустили у твоје наручије и почели да уживамо, стиже искушење.  Две пуне недеље трајао је наш мир и спокој. У 18.недељи констатују да беба има проширене мождане коморе, да се граничи са хидроцефалусом. Постављају дијагнозу у стомаку мом малом дечаку. Агонија поново почиње.

Сваке недеље код лекара. Коморе расту, па не расту, мождано ткиво почиње да труне. Мој притисак почиње да скаче. Преклињем те да ми сачуваш дете. Не спавам, не једем. Лекари су сигурни, па нису сигурни… Продужавају ми агонију. Мислим само о томе како ћу му помоћи кад се роди. Тијана јавља на Егину сестрама да се моле. Кога год знамо молимо за молитву. Са Егине добијам одговор да не бринем. И ту престаје све. Не бринем. Ја знам од почетка, ма шта да кажу лекари, ма какву дијагнозу да дају, он је мој. Мој савршени дечак. Мој бели свет. За мене не постоји опција да се он не роди. Нема је. Та линија у глави где је та опција, код мене никад није постојала. У 28. недељи дефинитивно потврђују  постављену дијагнозу проширених можданих комора. Лекар говори да од сада може да крене да труне мождано ткиво, да имам још  12. недеља до краја и да не зна шта ће бити са нашом бебом, да ли ћу га уопште родити, те и ако га родим да ли ће и како живети. Шаље нас на Конзилијуму за феталне аномалије. Каже конзилијуму ће рећи да ли ћемо на етички одбор који треба да одобри абортус. Слушамо га уз благи осмех. Излазимо и цепамо упут и грлимо се. Свашта. Па наш лекар није он, наш је лекар дедица, а тај етички одбор у нашој глави давно је заседао и донео неопозиву одлуку заувек, без могућности икаквих измена. Наше дете, наш свет, ма шта да кажу лекари. Напуштамо заувек ту ординацију, знајући да је дедица већ излечио нашег дечака. Кроз три дана одлазимо код најбоље докторке на свету, професорке Новаков. Долази потврда још једног чуда нашег Дедице. Наш дечак је савршено здрав и његов долазак се приближава…

Слава Теби Господ и хвала великом Чудотворцу твоме Нектарију…

 

НАСТАВИЋЕ СЕ….

Пише: Јована Божичник

Ширите православље:
  • 736
  •  
  •  
  •  
  •  

2 Replies to “Моја ода теби, лекару гостољубиви (осми део)”

  1. Putujem busom iz Šipova za Ns i plačem…citam vase ode našem dragom Svetitelju. Bila sam lijena da ih čitam kad ste jednu po jednu objavljivali, ali je drugarica bila uporna da procitam pa mi je čak slala linkove na viber i evo sad ih pročitah. Imam osjećaj kao da sam s vama sjedila i slušala vaše priče a ne da sam ih čitala koliko me je ganulo… Slava Bogu! Neka vas Gospod dragi cuva i da vam da jos veci porod!
    Putovala sam s vama u Pocajev prošle godine i stvarno je sve bilo odlično. Velika mi je želja otići u Rusiju sa vasom agencijom, daće Bog.
    Svako dobro od Gospoda vam zelim.
    Stana Marijanac

  2. Draga Jovana, odusevljena sam vasim decakom jos od rodjenja. Preko slika gledam ga kako raste. Nisam znala do sada sta ste prosli da on dodje na svet. Divim se vasoj hrabrosti i veri.Slava Bogu i Svetom Nektariju. Uzivam u svakom nastavku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *