Уколико сте пропустили први део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили други део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили трећи део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили четврти део можете погледати овде.

 

Мартовско јутро, хладно и на мору. Осећам мирис мора који се меша са мирисом тамјана док корачам ка цркви. Расањена скроз, као да је подне. Насмејана трчим ти у загрљај. Размишљам колико си само пута ти ходио овим путем куда идем. Затворим очи и замишљам како је било кад си био овде. Насмејах се. Замишљам како ходаш кад цркви, монахиње те дочекују, целивају десницу… Ти улазиш, љубиш икону Мајчице и улазиш у олтар. Улазим и поклањам се моштима твојим. Данас већ не плачем, радосна сам, дубоко у себи знам да си опростио. Сад већ осећам да си мој најбољи пријатељ. Улазим у други део храма и седам на столицу. У мраку гори једно светло и поје монахиња… Слатко поје. Не разумем, али разумем… Полако почиње дневна светлост да се пробија кроз врата храма. Оци служе, пуна црква… Више није хладно. Колико због пуне цркве, толико и од топлине срца…. Причешће. Примам Тело и Крв Христову – на оздрављење душе и тела! Оци приводе Литургију крају. Почињемо полако да излазимо напоље. Тражим Тијану да одемо по мој појас. Улазим у други део храма, видим Мирјам и Тијану. Стајем крај њих, жељно чекајући да заврше њихов разговор и да замолим Тићу да пита за мој појас. Мирјам ми се насмеја. Сетила ме се… Опет је узела моју руку и у њу ставља мој појас. Обраћа се Тијана, а она преводи. Каже целу је ноћ дражала мој појас у моштима светог Дедице и молила се за мене. Говори ми да га ставим и не скидам никако. Климам главом и одмах стављам појас. Одмах. Кажем нећу га скидати, нећу никада. Из друге руке ми пружа две мале кесице, каже у једној су фитиљи за нероткиње, а у другој вата из моштију светог. Говори како да користим све. Све потврђујем, све прихватам. Плачем и говорим: хвала, хвала, хвала… Крећем из цркве, а Мирјам ми говори нешто на грчком и држи и даље моју руку. Не бој се , каже Тијана да ми је рекла. Ето, сад се више не бојим! Сад се не бојим јер знам да ме сад чуваш ти. Коначно сам нашла своје уточиште…

Излазим срећна, насмејана и хитам да седнем и попијем кафицу, поједем жито… Најлепше је жито на Егини… У гостопримници нас пуно, послужујемо се и размењујемо речи. Говоримо о Дедици, о његовим чудима… У трпезарији мали дечачић, по мојој процени око годину дана има. Стално ми се смешка, и ја њему, саљемо пољупце, шири ми руке да га узмем. Узех га. Тај његов малени мирис, топлина његовог загрљаја, мекоћа образа, те малене ручице што су се привиле уз мене, крупне очи које гледају право у моје… Боже, то је све што сам желела од живота. Завапих, тад теби први пут, рекох – свети мој, моли, помози, преклињем те… Заплаках се… Тијана рече његовој мами нешто. Она ме погледа и климну главом, показа прстом на своје дете и изговори – Нектариос. Разумеле смо се. Све смо схватиле у том имену. Видела је моју бол, моје срце, моју патњу и знала је шта осећам… Дедица је за њу измолио чедо, свога Нектариоса. Сузе све више навиру. Привих га нежно уз себе, пољубих му главицу, а он незно рукицом додирну мој образ. Држала бих га тако заувек, тепала му и најлепше речи говорила, али време лети и наш одлазак са Егине се примакао…

Силазимо у луку и чекамо трајект. Јучерашњи предивни сунћани дан данас се претворио у кишни… Велике хладне капи ударају по образима, али не смета ми… Одлазим срећна. Срећна јер сам те заиста упознала, јер сам спознала да си опростио и јер сам те пронашла у твојој величини. Трајект испловљава, трчим на палубу да још једном погледам твоје острво… Као да сам осетила овај пут да ће ми требати дуго времена да ти се вратим…. До следећег сусерета живећу од овога, до следећег доласка дисаћу од овога… Хвала ти сто си ме приглио себи и што си ми спремио безграничну радост мој брзи помоћниче….

НАСТАВИЋЕ СЕ….

Пише: Јована Божичник

Ширите православље:
  • 356
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *