Моја ода теби, лекару гостољубиви

Чудотворче Егински, брзи помоћниче, Дедице мој…
Некако ми је одувек било својствено веровати у чуда. Просто, то је био део мене, део вере, оног што сам носила у срцу са собом од кад сам спознала Њега. Овај пут је било другачије…
Тло твог светог острва, мог Јерусалима, дотакла сам јула месеца 2014. године. Тада сам са њом, нашом данашњом кумом кренула теби… Она са вером и молитвом да јој помогнеш, да добије своје чедо, јер је знала да си велики пред Господом, а ја, водила исту битку, тад две године, оне дуге, вечне године – битку за коју су лекари тврдили да се неће завршити рођењем детета. И вапила сам и ја као она, молила, преклињала, заветовала се, али ти ниси био моје уточиште… Сад тек знам зашто. Сад кад си пре престолом Господа оспорио све дијагнозе, сад знам да си ме чекао. Дуго ми је требало, јако дуго…
И нисам заслужила твоју помоћ, и молитва ми није била јака, а ти си ми ипак помогао, а ја сам помоћ тражила свугде, само не код тебе… Две године ми је требало да ти се обратим и кад сам се обратила ти си био мој брзи помоћник…
Сад кад је бол одмакла и кад се сетим свега видим величину чуда које си учинио за мене… Гледам га и знам колико је био немогућ лекарима пре пет година, кад су нам потпуно сигурни саопштили да нећемо бити родитељи, да је рођење нашег детета равно чуду. И би чудо!
И наслушала сам се твојих чуда и видела их својим очима. Она, кума моја, дошла је теби, молила те, јереј твога храма Нектарије молио је за њу. И ти учини чудо. За три месеца срце њеног сина почело је да куца. После дугих десет година, корачала је кроз твој благослов мирна и спокојна, радосна. Први пут је знала да ће успети, овај пут до краја. И успела је… Родила га је. Иако су јој  лекари тврдили да себи смрт потписује, да јој не могу помоћи , она је знала да јој је твоја помоћ довољна. И родила је Василија – Нектарија! Чудотоворио си пред нашим очима. Послао си нам га – радост нам је донео…


Кумови су на Егину послали заветно кандило, да као и многи парови искажу захвалност светитељу на његовим молитвама. Ми као кумови, одлучили смо даривати старца Нектарија, јер је он читао молитву куми и као што само он зна мало је ударио по глави, а нама је то изгледало као да је рекао да не брине ништа. И заиста није требала да брине… А чим би човек смртан могао даривати живог светитеља? Шта то њему треба, а да ми имамо? Ништа. И онда сам се сетила. Икона. И то не било каква икона. Добила сам идеју: спојити два велика чудотворца у једно. Као два друга, небеска пријатеља… И тако и настаде икона где су они: Василије и Нектарије. Наше кумче. На дрво је то пренела наша Мара и иконописала прву такву икону. Чудотворци.
И однели смо је старцу са кандилом које је отишло на Егину… И захваљивала сам и плакала, али и даље нисам тражила помоћ, нисам се пригрлила уз мог дедицу…

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Пише: Јована Божичник
Фото: Ходочашћа са благословом

Ширите православље:
  • 625
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *