Уколико сте пропустили први део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили други део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили трећи део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили четврти део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили пети део можете погледати овде.

Пристајемо у Пиреј и настављамо своју пут ка Србији… Размишљам како ћу постити заветни пост жена нероткиња. Срећна… Размишљам о фитиљу и вати из моштију што ми је Мирјам дала, о појасу који сам обећала да нећу скинути док ме не одведу на порођај, о томе да је рекла да се не бојим. Мислим о старцу и његовом крстићу и бројаници. Који благослов имамо… О томе да је рекао да ће он учинити шта може… Први пут не тумачим речи, само се смејем. Не , не занима ме шта су они мислили, то је њихово… Моје је срце пуно, препуно. Током повратка стално сам се смешила. Мој осмех је говорио све. Прихватила сам. Мирјам је рекла да се не бојим, старац да ће он учинити све… Прихватам први пут. Сад сам први пут прихватила и рекла : ако је Божија воља бићу мајка, ако није – прихватам и то…
Пролазили су дани, један за другим, брзо… Сад кад се окренем чини ми се никад брже… Прошао је и месец… Тај дан као да се све наместило за нас… Одлазимо за Београд уз договор са Тићом да се нађемо код храма Светог Саве да препричамо утиске са Егине и договоримо се за наше путовање за Васкрс на Крфу. Паркирамо се близу лабораторије Конзилијум и одлучујемо да одемо да ја извадим крв и види да ли сам можда у другом стању. Дајем крв убеђена да је ово још једна убодена вена. Просто се не надам сад. Кажу за сат времена ће бити резултати и да ће нам их послати путем е-мејла. Крећемо да се сретнемо са Тићом. Идемо према локалу у ком увек пијемо кафу и у том моменту видим епископа Јована Ћулибрка. Погледам Марјана и кажем:“ трчи“.  И кренем да вичем – владико,владикоооо… Марјан у чуду, зна да то никад не радим, не јурим епископе, не трчим по благослове … Ал’ сад ме нешто натерало. Претрчавам улицу, не гледам на кола и долећем до владике… Још луђе је што и Марјан трчи за мном. Задихана стигох владику. Човек у чуду. Ја једва изговорих: „благословите.“ Добих благослов и целивах му руку. И Марјан исто. Наставих поскакујући да се нађемо са Тићом. Пијемо кафу и кажемо јој да смо дали крв и чекамо резултате. Не зна се ко је више узбуђен, она или Марјан. Ја убеђена да су њих двоје луди. Тића каже да је старац сигурно средио све. Чекамо, а резултатата нема. Обоје ме терају да на минут проверавам е-мејл. Крпељи моји. Кажем им лепо да нема е-мејла и да нема ништа од тога. Да сам се џабе бола. Тијана одлаже све обавезе и каже остаје са нама док не види да сам трудна. Рекох : чекаћемо у овом кафићу годинама, сигурно је полудела. Прошло је и два сата. Марјан са једне, Тијана са друге стране ме терају да идемо у лабораторију. Кажу то је то , чим нема толико дуго. Убедише ме. Крећемо. Успут ме грљакају обоје, већ смишљају имена и одређују кад ћу се породити. Убеђена сам да су нешто попили обоје. Улазимо у лабораторију и кажемо да чекамо резултате. Марјан на шалтеру. Нас две се држимо за руке. У том тренутку радница Конзилијуму изговора следеће: „Јесте трудноћа је у питању…“ Даље нико није чуо. Ја сам вриснула. Викала хвала Ти и јаукала од среће, Марјан ме грли, стиска, Тијана преко нас. Ја скоро на коленима, јецам, тресем се…. Ставише ме да седнем њих двоје. Марјан прибран, ал очи пуне сузе. Држи се да не плаче због мене, да не доживим јос већи стрес… Држи ми руку. Тијана се окреће од мене да не видим, јеца…
Некако смо се прибрали, узели налаз и изашли из лабораторије. И даље у чуду, заиста је старац све учинио, молила је Мирјам, Свети Нектарије је брзопомоћник… Ау, ово је баш било пребрзо… Није прошло ни месец дана како смо завршили заветни пост и искористили фитиљ и вату из моштију Светог и већ сам трудна. Како је моћан Господе овај чудотворац Твој Нектарије. …
Зовемо кући да јавимо. Прво тетку. Плачем и кажем бићеш тетка. Она вришти. Грлимо се опет сво троје. Тића одлази кући, а ми настављамо за Пазову. У колима јављамо најближима. Бабе плачу, кума вришти, спустила нам слушалицу… Дан кад нисмо знали ста нас је снашло, највеће чудо је ту… Срушене су све лекарске дијагнозе, све лекарске прогнозе, и он је на путу. Свраћамо у нашу цркву, да целивамо икону нашег лекара, нашег Нектарија.


НАСТАВИЋЕ СЕ…

Пише: Јована Божичник

 

Ширите православље:
  • 595
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *