Обилазак манастира Кувеждин, Петковица, Шишатовац и Манђелос

Ходочастити значи чути и видети, доживети…

Не може се описати сва благодат коју доживиш као ходочасник. Ово ходочашће уписаћу као сећање на манастир Шишатовац, манастир голих зидова, врло скромних услова за живот, који из себе исијава благодат и љубав. Тужно је било боравити у тако празном и запуштеном манастиру који вапи да му се помогне и да се у њега опет усели живот , али и мошти светитеља који га је изградио.

Знам да Господ чује моје молитве…и знам да це се наћи добри људи који це помоћи том светом манастиру. Само мало пре тога посетисмо Кувеждин у свом свом сјају. После Свете литургије и послужења, кренусмо даље. У измаглици Фрушке Горе опет један мали, скроман манастир где нас дочекује једна од сестара са осмехом и пуним срцем, јер смо ту. Слушамо историју манастира … а поглед ми је на лицима монахиња и мати. Блаженство и опет љубав. Угостише нас оним чиме су имале, а могу Вам рећи да ми кафа нигде није више пријала него ту.
Да не заборавим детаљ из манастира Кувездин а то су деца која су седела на ћебету и играла се пластичним коцкама све време литургије, као и девојцица од 4 -5 г. која је певала са све монаштвом и са нама ходочасницима. Каква радост.

Код ходоћашћа увек је тежак растанак са светињама… У сумрак док се магла ширила Фрушком Гором, наше последње одредиште је био врло необичан манастир саграђен од дрвета а посвећен Св.Василију Острошком. На зиду манастира прелепо осликане иконе и међу њима икона Св.Павла Српског, потоњег патријарха. Ту ме игуман прекорио да не смем да узмем крст у руке, већ морам да се сагнем, јер само свештенство сме да узме крст, а ми морамо да се савијемо . Што се више сагнемо већа благодат. Ко нема проблем са кичмом, ето да зна ..а и ја научих нешто што нисам знала.
Ходоћашћа томе и служе – да учимо, и да себе исправљамо. И овај пут нам је пример била сестра Марија, највећи борац међу нама, који плени осмехом на сваком поклоничком путовању.


Много сам научила данас , а потврдило ми се по ко зна који пут да онај који најмање има највише да.
Праштајмо, и научимо како се иде и понаша у светињи и да нису они који нам дају савет злуради, већ сматрају да не знамо, а да им је дужност да нас науче.
Данас се нахраних голим зидовима и пуким сиромаштвом из којих тече благодат и љубав ..и ово је један он најјачих утисака од свих ходоћашћа до сада…љубав и благодат манастира Шишатовац…која ми се урезала у душу.

Текст и фотографије: Тања Јовановић – Љубенковић

Фото албум:

Zveřejnil(a) Ходочашћа са благословом dne 28. leden 2018

 

 

Ширите православље:
  • 59
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *