Често ја тако дођем теби. И седим у колима. Чекам да се пробуди, па да заједно целивамо свете мошти твоје. Седим, пребирам сећања и мисли. Захвалност! Одувек захвалност теби. Одем, љубим те и плачем. Плачем јер дао си ми још једну шансу. Ниси ти само мени њега измолио, ти си мени и живот спасио.

Био је новембар, 9. Баш кад твоји Грци тебе славе. И ја очи у очи са смрћу. Секунде, милисекунде су ме делиле од ње. Успела сам само да погледам твоје лице, медаљон који стоји у мојим колима. Успела, затворила очи и остала жива. Можда сам мислила да је твој дан 22.новембар… Али ти си ми показао да је твој дан и 09. новембар и сваки други дан.

Сасвим обичан радни дан. Можда сам на трен и заборавила да је данас на Егини велико славље. Радили смо и кренули да испратимо једну нашу групу. Први пут сам сама возила тако далеко. Али колегиница и ја смо цео пут причале и време је брзо прошло. Пошто смо их скаповали у аутобус и уверили се да је све у реду кренули смо кући. Негде при самом уласку у наше место постоји пружни прелаз, обезбеђен рампом и светлосном сигнализацијом. Никад ми ту ништа није било спорно, увек је све било како треба. Полако прилазим прелазу. Нема светлосне сигнализације, рампа подигнута. Нема сумње да могу напред. Али нешто ме на трен заустави. Погледах десно и у даљини учини ми се да видим светла, ал би ми немогуће. Висока светла, али ту је пуно бандера. Питах колегиницу да ли јој се чини да то иде воз. Рече да и она мисли да нема воза и да уђем мало дубље. Кренух полако и уђох на пругу. У тој секунди видех да се преко пута мене кола заустављају, а ја дубоко међу рампама. У том трену колегиница почиње да виче – воз, воз, рампа, рампа Јована, рикверц. У страху убацим у рикверц и промашим папучицу гаса. Остајем на прузи. Погледам десно и видим висока светла која су све ближе – и рампу која пада. Кнедла у грлу. Моје мисли са мојим дететом. Секунде вечности. Убацим у рикверц и погледам у тебе, твој медаљон, затворим очи, кажем Боже помагај и стиснем папучицу гаса. Осетила сам да се ауто померило. У том тренутку кад сам погледала у прелаз, пада рампа и чини ми се у истој секунди пролази и воз.

Срце ми лупа, чини ми се хиљаду удара у секунди, руке ми се тресу, усна игра. Уздахнем и сетим се – данас је твој празник. Данас Грци славе тебе, егинског чудотворца. Данас си ти, мој заштитник, мој вољени, мој чудотворац мени дао још један почетак. Почињем да плачем. Рампа се диже. Прелазим и настављам кући. Долазим. Њих двојица седе у дневној соби. Улазим гледам их и плачем. И говорим – замало сам умрла, али Свети Нектарије није дозволио.

Дођем ти често. Уђем, плачем и љубим те. Љубим те за њега опет и опет. Њега који ми је унео радост у живот. Он ме је научио како да те волим. Љубим те и захваљујем ти што ме спасио да и даље могу да уживам у чуду твоме – сину моме!

Ширите православље:
  • 2.4K
  •  
  •  
  •  
  •  

2 Replies to “Свети Нектарије увек са мном”

  1. Uh zaplakah se. 2016.sam bila na Egini, od tad je Sv Nektarije stalno samnom. Hvala mu, zivot je lijep.❤ Ako mislite da nema pomoci vi se pomolite njemu, i vidjecete da ima 😊

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *