Свети јерарх Андреј  рођен је од побожних родитеља, уочи Божића 1808. године. Његова породица тада је живјела у у граду Мишколц у сјеверно источном дијелу Мађарске. Будући да је рођен уочи Божића његова побожна мајка одлучује му дати име Анастасије, што у преводу са грчког језика значи ,,васкрсење“. И заиста, читав живот овога светитеља Цркве Христове био је у знаку Крста и васкрсења.

Пар година након Анастасијевог рођења, његов отац умире и његова мајка почиње сама да издржава своје троје дјеце, кћерке Еврету и Катарину и малог Анастасија. Иако је живјела у тешким материјалним условима она је успјела да васпита своју дјецу у православном духу и да буду вјерна чеда Православне Цркве.

Након што је достигао доб за школовање Анастасије је послан да учи у најбољу школу у том времену: ,,Грчко- влашку“ школу у Мишколцу , потом у средњу школу у истоме граду и на крају на студије права и философије у данашњој Будимпешти. Након што је завршио студије, Анастасије је могао да створи одличну каријеру као правник, судија или професор, међутим он одлази у Вршац и започиње студиј теологије у српско-румунској Богословији која је основана 1820.године са дозволом Аустро-угарских власти.

Након завршетка богословије придружује се братству манастира Хопово, гдје је замонашен када је имао 25 година. На монашењу је добио име Андреј у част светог апостола Андреја Првозваног. И ако је био образован монах (говорио је уз свој матерњи румунски језик још и: српски, мађарски, њемачки, грчки, латински) он се истицао молитвеношћу, једноставношћу и смирењем. Овакве врлине нису могле остати незапажане, па је од стране наше Карловачке митрополије замољен да остави мири манастирски живот и да пређе у Карловце. Он се послушно одазвао на овај позив и наредних 13. година је провео на разним дужностима у митрополији. Био је ректор и професор богословије, секретар митрополита и игуман у манастирима: Јазак, Бешеново, Хопово и Ковиље.

На љето 1846. митрополит карловачки Јосиф Рајчић, потоњи патријарх српски, поставља оца Андреја за архијерејског намјесника упражњене Румунске епархије у Трансилванији, са сједиштем у Сибиу, а већ у децембру наредне године протојереји града Сибиуа изабрали су га за свога архијереја. Пошто је за то добио дозволу од цара из Беча, патријарх Јосиф га је у Карловцима на Томину недељу 1848. рукоположио у чин епископа.

Одмах након рукоположења вратио се у Сибиу, гдје га је његова паства радосно дочекала. По доласку почиње његова тешка борба за очување православља у Трансилванији, али и за политичку једнакост Румуна са осталим народима који су насељавали Трансилванију: Мађарима и Саксонцима.

1864.године, Беч доноси одлуку да се додијели самоуправа румунској епархији у Трансилванији и свети јерарх Андреј Шагуна постаје архиепископ Трансилваније, Баната и западних крајева. Одмах након овога израдио је црквени статут, који је регулисао рад Цркве у Трансилванији и био је на снази све до 1925. године.

Митрополит Андреј, имајући високу свијест о значају образовања , ре-организовао је стару богословију у Сибиу и од ње направио Теолошко- педагошки институт (који постоји и дан данас и носи његово име) и основао више основних и средњих школи широм Трансилваније.

Такође, основао је и издавачку кућу и набавио штампарију у којој се почео у јануару 1853. године штампати  “Telegrafulromân”  новине и ,,Îndrumătorulbisericesc”црквени календар, који излазе редовно и дан данас.  Из ова два издања, штампао је и уџбенике за богословију, ново издање Библије на румунском језикуи различите богослужбене књиге. Својим радом окупљао је око себе младе интелектуалце који су радили на добробити православног народа и на очувању наше свете вјере у Аустро-угарској монархији. Онима који су били најдаровитији, светитељ се трудио да обезбиједи и скромне стипендије, како би наставили своје школовање.

У Гуштерици која је данас дио Сибиа организовао је центар у комесе прикупљала помоћ за потребите, али и за градњу храмова и школи. Колико је светитељ био омиљен у народу показује чињеница да они који нису имали новца да приложе , редовно су долазили и бесплатно радили на градилиштима.

Изморен многом трудовима и подвизима, светитељ Андреј упокоио се 16./28. Јуна 1873.године, и сахрањен је у близини храма у Рашинари. Његова монашка скромност нарочито се пројавила у његовом тестаменту у коме је тражио да опијело обави само један свештеник и то без велике помпе и почасти. Одмах након његовог погреба, народ је почео долазити на његов гроб и поштовати га као светитеља.

Свети Синод Румунске Православне Цркве, на сједници 21. Јула, 2011 године уврстио га је у ред светитеља Цркве Христове. Његов спомен празнује се на дан његовог небеског заштитника светог апостола Андреја, 30. новембра. Његове свете мошти данас почивају у Саборном храму Свете Тројице у Сибиу, и често пројављују благоухање (чему је више пута и писац ових редова био свједок).

Молитвама светог Андреја Шагуне, Господе Исусе Христе помилуј нас!

Тропар, глас 4.

Мудри заштитниче православља и пастиру стада Христовог, украсе монаштва и похвало Трансилваније, светитељу оче Андреје, моли Христа Бога, да сачува Цркву своју у миру и јединству а душама нашим да дарује велику милост!

 

аутор:  мр Милош Ненезић , чтец у епархији будимљанско-никшићкој

Ширите православље:
  • 59
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *