Стигосмо лепо до Новог Сада где се аутобус напунио групом људи из овога града, попаковали се, напунили све до последњег седишта и с Божјом помоћу запутили на ходочашће у Почајев.
Наравно, моје место на точку сам уредно заузела. Већ би ми било необично да ме куда мрдну. Аутобус је јако висок, па точак не видим, али ту је, довољно је што знам.
Водич пута је Тијана, једна ситна и блага девојка, милује и речима и погледом. Никад глас не повиси, а сигурно да вуде буде разлога за то, знајући нас. Некако успостави однос са свима, као да нам је род рођени и не прави разлику међу путницима. Свакоме посвећује пажњу, свакога обиђе и упита треба ли му нешто? Она је заиста неко ко воли оно што ради и то се просто осети!
Тијана нам се прва обратила и дала основна обавештења о путу. Јесмо сви већ прочитали на нету, али ипак је добро подсетити се још једном. Мапа манастира и додатни штампани текст су веома корисни, да вирнемо повремено у њих и да лакше израчунамо колико нам гривни (украјински новац) треба да бисмо платили одређене молитве. Да се молитве плаћају, колико и како се плаћају, све нам је лепо објашњено.
После тога нам се обратио отац Петар, духовни водич, благословио пут и испевао тропара и канона „за све паре“ што би се рекло. Смо сви уживали слушајући! Десна „певница“ је такође била на нивоу, са одговарањима.
Певање нам није дозвољавало да се раскокодачемо како обично радимо, него нас је враћало на сврху путовања. Добро, било је малих одступања, али се отац није дао омести.
Чули смо ту и лекције из историје цркве о враћању из насилно спроведеног унијаћења у православље и улози српских владика у том послу, а чули смо и житија многих светаца која су везана за ове крајеве које ћемо посетити. Рекао нам је и која житија да прочитамо, али паметан пише, а глуп памти. Ја сам овај други.
И тако певушећи за оцем Петром замичемо убрзано ка граници, све ближе циљу, Почајевској лаври, а можда и Мукачову, ако будемо имали среће на граници да брзо завршимо.
Расположење је на нивоу, сви се „рогови сложише у врећу“ и нико заиста није одступао до краја путовања са неким каприцима, примедбама и бесмисленим питањима. Слава Богу и хвала на свему!
П. С. Ако се питате како уопште изгледа једно ходочасничко путовање, како некога не мрзи да пређе бусом 1000 километара само да би видео тамо неки манастир, саветујем да пробате прво неке ближе дестинације, па ћете онда пожелети да кренете и даље. Кад схватите колико тај пут не умара, него регенерише човека, колико се вратимо кући као бољи људи, смиренији и разумнији, постаћете заљубљеник, као и многи од нас.
П. П. С. Сетила сам се, о. Пeтар је препоручио да прочитамо житије митр. Антонија Храповицког! 🙂
Наставиће се…
Пише: Споменка С. Петровић