Не убрајам се у заљубљенике руског богослужења, али сам два пута присуствовала литургији у Руској цркви на Ташмајдану. Први пут ми се није допало, па сам други пут отишла да проверим да ли сам нормална, јер толико хвалоспева слушам о ,,Руској“. 🙂
Мислим се, свака част, али враћам се ја својој парохијској и нашем хору и народу, па кад запевамо сви у глас, их, лепотиња! 🙂 Како је онима што слушају са стране, а имају слуха, то је мање важно, јер певамо из срца и у славу Бога. Певају и у Руској, не кажем, али оду у неке висине, мислим се, вратити се неће. Друго, мораш да ћутиш као риба и некако је све стегнуто, па се тако и осећаш. Али, има ко воли, па нек изволи! Моја девиза је „чувајмо домаће“. 
Зашто вам ово пишем? Па да боље разумете тежину онога што ћу вам сада рећи. Дакле, када ја таква одем у ,,лаврицу“ (Почајевска лавра), па се тамо одушевим бденијем од три сата и не осетим кад прође (а после аутобуске вожње од 24 сата), е, то је већ штогод!
Кад груне дванаест Руса (или Украјинаца, извињавам се, мени је то исто, ал’ не бих да чују) са сјаним митрама на глави, па двадесетак јеромонаха у пуном одејанију, па десетак неких… Е, сад, да л’ ђакона, шта ли су, па још хорови из певница, па хор са балкона… Ма, то подиже дијафрагму, све трепери у вама! Сила Божија се осети у ваздуху, а у огромној цркви тишина међ’ народом, нико не мрда, али онако, нека ,“мека“ и пријатна тишина.
Црква велика, купола високо, у небо отишла, све зрачно, упркос великом броју људи, дише се пуним плућима.
Ово је било заиста једно незаборавно искуство које је у мени пробудило љубав према руској литургији, и учврстило љубав за скроман украјински народ и за православље у целини. Јер, можемо ми да мислимо шта хоћемо, сигурно је да није све идеално у овој цркви, али су ови монаси у лаври такви посвећеници ономе што раде, да сам задивљена. Како монаси, тако и мирјани који им помажу.
Тамо се наплаћују молитве за живе и упокојене душе, али се са толико пажње односе према тим списковима, сваки пређу на лицу места и упишу да ли је име мушко или женско и како се чита. Колика год гужва била, они читају пред вама име по име, да виде да ли се тако изговара. Халал им сваки динар, пардон, свака гривна!
Даље, са колико се само пажње односе према иконама. Новац никако не иде на икону, па ни у продавници. Махинално спустих неки кусур и обруках се за цео живот. Ево, исповедам и кајем се.
Када се у цркви која и није била баш пуна (кажу, изненађујуће), причешћује из 7 путира и то траје 40 минута, а Светла недеља је (дакле без поста), то значи да се сви причешћују, па ви видте где смо ту ми?
Колико нашег народа се причестило ове недеље? Многи по сопственом избору, а многима духовник не дозвољава, јер, нема причешћа без правила „седмица на води“.
Тек сад видим колико смо ми ноншалантни по неким важним питањима, а строги по питању одржавања форме.
А шта је важније, питам ја вас, форма или суштина? Можда одговор није сасвим једноставан, али једно без другог не могу!
Наставиће се…
Аутор: Споменка С. Петровић