Белешке ходочасника 3 – Почајев 2018.

Један од незаборавних момената при посети Почајевској лаври је свакако црква у пештери, или у пећини, што би ми рекли. У њој се налазе мошти св. Јова и светог Амфилохија. Обећавам себи да ћу проучити детаљније њихова житија, јер то до сад нисам учинила, а некако сам на ходочашће кренула у последњи час, потпуно неприпремљена, само уз благослов мог парохијског свештеника узетог у задњи трен и уздајући се у Бога.

 

Отац Петар је доста тога испричао успут, али је било доста жамора око мене, а мало и „годинице“ чине своје, те се сећам само да је св. Амфилохије светитељ који је живео малтене до наших дана. Мора се то прочитати још неки пут да би се запамтило, што јес’, јес’.

 

Дакле, спуштамо се до подземне пећине, лепо уређеним и светлим ходником. Нема никаквог мрклог мрака и тајанствености, спољна страна има и прозоре, а на једном крају је олтар где се служе литургије. Скрећемо бочно кроз један тунел, па до моштију светитеља. Целивамо их. Нема много народа и десно од моштију видим пролаз за мању пећину где се Свети Јов подвизавао, буквално у утроби земље, односно стене!

 

Ту треба ући кроз један јако узани отвор кроз који се пузи, али буквално, са рукама напред и испруженог тела, јер нема простора за савијање колена. Ајд’, с Божјом помоћу и молитве св. Јова, напред! Где да се брукам, превалила толики пут и да сад не уђем у ову пећиницу, било би баш срамота.

 

Већ смо обавештени да је тамо ,,иза“ мали простор, ко има страх од затвореног простора да не улази. Постоји предање да ко уђе, а има неки велики неисповеђен грех, не може да изађе. Тада долази свештеник са ове стране, исповеда оног унутра, чита разрешну молитву и он тек тад може да изађе. Нисам неко ко мисли да је без греха, а нисам ни поборник тих ,,причица“ нити мислим да те ствари тако функционишу, па нисам ни била застрашена. Можда неки јесу, јер нису смогли снаге да уђу, па ни да покушају. Било их је који су кренули, па се брзо повукли назад, са све потоцима суза. Свест људска је чудо. 🙂

 

Мени је било велико олакшање кад сам видела да је унутрашњост пећинице осветљена, више нисам имала дилему, нити ми је јасно чему толика фама око тога, но добро. Још када сам видела испред мене две наше сапутнице, много симпатичне девојке, са благим инвалидитетом, како иду без икакве дилеме, па где ја да одустанем, права и здрава. Њих нигде нисам чула да се пожале, нити су игде застале.

 

Углавном, помолим се и спустим на колена, па кроз стену, руке напред (до једне шипке са десне стране) ухватим руком и повучем се, провучем главу кроз стену, још мало и ето ме унутра! А тамо се може и усправити, постоје три таква дела, као детелина са три листа, отприлике. Чудан и леп осећај. Један мир нестварни, кроз главу пролази мисао, колико молитви је баш одавде упућено Господу. Какве благодати, а и борбе је св. Јов баш овде доживео? То Бог само зна.

 

Овде обично уђе троје – четворо људи, а кад смо ушле једна девојка испред мене и ја, ушло их је још 10 за нама! Укупно 12 људи унутра. Било је ваздуха, нисмо били ни нешто стиснути. Мало постајали, нас две смо и до иконе дошле, вратиле се (јер све је то на пар корака), па хајд’ назад.

 

Повратак подсећа на излазак плода из материце: исто са рукама и главом напред кроз сужење у стени и ето нас, ,,поново рођени“! Надам се да се рачуна у подвиг. 🙂 Слава и хвала Господу за све! Свети Јове и свети Амфилохије, хвала на молитвеној подршци, молите и даље Бога за нас грешне.

 

 

Пише: Споменка С. Петровић