Уколико сте пропустили први део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили други део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили трећи део можете погледати овде.
Напуштамо Камаризу, одлазимо од старца, благословени његовим молитвама наш пут се наставља. Наш пут ка егинском чудотворцу, пут ка радости, сузама, молитвама… Крећемо у сусрет оног који је излечио светог старца, оном чија су чудеса небројена, који је чудотворио за живота и по смрти својој. Крећемо пут рајског острва, пут мог Јерусалима, мог спаса и животне радости.
Од Камаризе до Пирејксе луке у аутобусу мук, чује се само убрзано дисање путника и даље под утиском и старчевом молитвом. Осећамо као да је са нама, да прати наш пут и чува нас.
Стижемо у Пиреј. Најлепшу луку света. Најлепша јер из ње испловљава трајект ка нашој Егини.
Стигли смо раније и уживамо у пирејском сунцу жудећи да се што пре укрцамо на трајект и наставимо морем ка нашем дедици… Укрцавамо се и наше ходочашће се наставља. Очи свима црвене од плакања, црвене, а насмејане. Никада нисам видела тако лепе сузе, тако лепе и радосне очи, никада се небо није тако смејало, никад облаци нису били тако чисти. Покушавамо да разменимо утиске о старцу током пловидбе али не налазимо речи. Речи и не постоје, тамо је све ван света, ван времена… Сузе су најбољи опис свега. Сузе радоснице…
Трајект прилази Егини. Пред нашим очима сија рајско острво. На трајекту осећам мирис, мирис љубави, молитве… Гледам га и покушавам замислити како је било кад је дедица живео ту. Исто. Као да се замрзло у времену. Замрзло најлепши део свог постојања. Пристајемо. Силазимо. Коначно. Ногом додирујем тло, додирујем и плачем. Ту сам , ето ту сам. Још мало до тебе… Улазимо у аутобус, једно по једно, а тамо химна Мајчици „Агни Партене“. Најлепша химна најбољој Мајчици, писана руком егинског чудотворца. Певамо и славимо, плачемо док скраћујемо тренутке доласка до тебе…
Корачам, корачам тлом којим си ходао… Погнуте главе корачам… Погнуте јер нисам веровала колики си чудотворац, погнуте од срамоте и боли… Погнуте јер само желим да сам са тобом, да не чујем, да не видим… Него само да осетим твоје присуство… Да осетим, да дубоко удахнем ваздух који си и ти дисао вољени… Дрхтим, дрхтим јер се приближавам… Корак по корак…Стојим на вратима храма, подижем поглед. Пред мојим очима кандила, кандила захвалности за чуда твоја, кандила бездетних родитеља, нема им броја… Гледам их и плачем над величином чуда твојих…. Прилазим и падам пред тобом, падам, јецам, челом додирујем бетон, недовољно повијена пред величином твојом… Целивам икону твоју, главу твоју миротичиву и молим те. Сузама те преклињем да опростиш што сам сумњала, што нисам веровала да си толики чудотворац. Али сад знам зашто . Требало ми је све ово, ово моје покајање, обливено сузама , покајање за све пред Богом, пред тобом. Кајем се за све што сам грешила, помислима и делима. Кајем, а душа ми јеца од боли… Клечим пред тобом огољена, болна. Јецам и молим , преклињем те сад да се заузмеш за мене пред Мајчицом, пред Господом, и шапућем ти тихо, мада ти и моје мисли чујеш. Шапућем ти да ме заступаш, да ме штитиш, да те загрлим, да дођу ручице које ће ме грлити, и чујем и ја „мама“. Пред тобом немам шта да кријем, ја бедна и мала, клечим пред егинским чудотворцем и јецам јер схватам све… Клечала бих вечно крај тебе ал знам требаш и другима. Да помогнеш, да измолиш. Још једном сам погледала твоја кандила и замолила. Можда једном, некада и наше…
Устајем и одлазим да целивам место на ком си био сахрањен, да загрлим топли мермер и наставим да плачем. Да исплачем пет година, да исплачем свако питање шта чекам. Да исплачем сваку инекцију, одмахивање лекара. Да исплачем сваки сажаљиви поглед. Све да исплачем…
После свега све је испливало из мене….
Спремамо се за ноћење. Ноћење у конацима. Ту где си ти спавао, где још спаваш, где дишеш, где служиш. Крећем према конацима, да легнем, одморим се и саберем све у себи. Пролазећи крај храма видим Тијану која разговора са једном монахињом.
Лагано ми руком показа да уђем. Стојим крај те мале, а велике невесте Христове… Гледам је и имам осећај да види моју бол. Старица ме ухвати за руке и држи их. Моје обе руке у њеним. Тијана говори са њом на грчком и прича ми да јој је рекла за наш проблем и да је она чувар моштију „Светог Дедице“ и да ће ми дати фитљ за нероткиње и појас Светог. Говорим да појас већ имам. Добила сам га први пут кад сам била, али га нисам носила. Тражи да јој дам појас. Пружам јој га и она се обраћа Тијани. Говори ми да ће оставити појас у моштима целу ноћ и да ћу га добити сутра. Још држи моје руке. Покушах јој целивати руке али не даде, само сам прислонила образ на њих. Моја Мирјам…
Лежем у постељу и молим да време стане, да заувек будем ту, да спавам где је дедица спавао, да могу да га љубим сваки дан, да плачем и радујем се. Ноћ пролази. Без звона будимо се пре почетка службе. Јутрење…
НАСТАВИЋЕ СЕ….
Пише: Јована Божичник
Фотографије: Ходочашћа са благослвоом