Уколико нисте прочитали први део, можете погледати овде.
… и не знам када се десио трен, када сам схватила да си ти моје уточиште, да ме чекаш да ти се обратим… Просто је Господ уредио трен, а ја га спознала… А куцала сам на многа врата, ишла и трагала за чудима, молила све свете да учине чудо и нама. Ал` тебе сам заборавила… Моја куцања су постајала све тиша, од њих остајао је само одјек у тами.
Од почетне дијагнозе која нам је родитељство искључивала, остале су се ређале редом да ми појачају терет, савију леђа до пода. Трагала сам и трагала, километри су били под нашим точковима у нади и молитви да ћемо за нас наћи решење. А оно се није ни назирало, а ти си нам био ту крај нас, а ми те нисмо видели. И сад видим колико си ми био далеко, а крај мене вољени…
Твоја чуда су одјекивала око мене… Чудотоворио си и измолио пред престолом Господа нашег кумића. Јављају наши ходочасници редом чуда: леукемија је нестала после година борбе, после молитве крај твојих моштију, отишла на Егину са дијагнозом Паркинсонове болести и по повратку на поновљеним тестовима болест је нестала, лекари у чуду, после 15 година борбе рак је стао, не знају шта се десило …. Радовала сам се сваком твом чуду. А била слепа поред истих. Моје трагање се настављало… Ништа ми није било тешко. Вукла сам свој регистратор налаза од лекара до лекара, тражила да ми дају светло, да живнем, а они су одмахивали главом. И пристајала сам на све, лекови, анестезије, игле и иглице , све чега сам се плашила. Од лекара до лекара, ендокринолога, кардиолога, гинеколога, имунолога, нефролога, хематолога, уролога и свако ми дода још један лек и још један папир у већ препуни регистратор који је пуцао. И дођем кући и вратим га на полицу тужна јер решења није било. И зовем Га у сузама и молим да ми помогне. И молим се свима које сам одабрала за своје помоћнике, заступнике, али одговора нема… И сваки месец се нова туга усели у моје срце.
И онда почињу да се дешавају неке „чудне“ ствари баш мени. Иако сам ти ходочастила неколико пута, нисам имала твоју икону. Добијам је. И акатист. И само сам га онако „прегледала“ и зауставило ми се, чини ми се, срце на трен кад сам читала део „радуј се родитеља венчаних плоде благословени“ и почех плакати и осетих потребу да ти дођем овај пут онако искрено, и не да те молим да ми подариш чедо него да те молим да ми опростиш што ти нисам веровала да си толики чудотворац, да си заслужан за толика излечења, да те молим да опростиш што те нисам пригрлила давно, што те нисам љубила… Чудотоворце мој!
Баш у то време смо спремали групу за Егину, а нисмо планирали да идемо јер сам имала заказан преглед код лекара кога сам чекала више од годину дана. Управо тада почиње моја борба са собом и моја жеља за тобом. Први пут почињем да се молим теби да учиниш нешто, шта год, да се све промени и да ти дођем. Вичем у себи да учиниш да откажем лекара, да не идем, јер сам и даље кукавица да то сама учиним. Вапим ти. Искушење. Аутобус је пун. Шта год да се деси ми ти не можемо доћи. Туга. Прва моја туга за тобом, сузе, јер ти не могу доћи… И онда светло. Твоје светло. Дајеш ми наду, ону коју ми нико од лекара није дао претходне четири године…. Јављају да доктор не може да ме прими, извињавају, није до њих кажу… И знам да није до њих – до тебе је Дедице. Плачем… У том ме зове муж, каже да су два путника отказала своја места… Наша су! Ето, наша су то места. Ја идем теби. Долазим …..
Ако је родитељство, ово што сад пролазимо са нашим дечаком најлепше путовање кроз живот, онда бих свој задњи одлазак на Егину могла назвати путовање живота.
Никад више нећу отићи са истим циљем нити ће више ико молити за наше потомство. Сваки наредни пут биће пут захвалности.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Пише: Јована Божичник