Уколико сте пропустили први део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили други део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили трећи део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили четврти део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили пети део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили шести део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили седми део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили осми део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили девети део можете погледати овде.
И знам да негде дугујем свима да приведем блог крају. Али како привести крају кад бих ја могла непрестано причати о теби вољени. Ето сазнах да си опет чудотоворио. Мени близу…
И онда ме опет понесу емоције да никад не престанем да пишем о теби…
Али имам потребу, због других испричати свој благослов до краја. И није да си био крај мене кад су молили други за наше дете… Целу трудноћу моју бдио си надамном и над њим! Од крупних корака до ситних свакодневних дешавања. Никад нисам била сама. Од првог тренутка сазнања да носим нашу бебу до оног последњег кад сам легла на хладни метални сто и чекала да ме успавају. И поред свега лошег сто ми се десило знала сам да ће све бити добро, јер си ти са мном. Спремна. Спремна да родим. Да се за свет назовем мајком. Поносна на себе, друге, на тебе. Затварам очи док се они припремају да ме успавају и обаве царски рез на који сам морала отићи. Затварам очим и молим се. Молим Господа, Мајчицу да он буде добро. Да га спретне руке лекара донесу. Осећам хладно прскање, везивање руку и ногу, увођење лекова, чујем глас докторке којој сам ја тај дан последњи пацијент, спремна да обави и ово и оде кући. Њој је то ово, рутински, а мени се цео живот свео на овај дан. Стављају ми маску, анестезиолог мази ме по глави. Зовем твоје име. Кажем , са сузом у крајичку ока – Нектарије мој, буди и сад уз мене. Стиже Нектарије твој. Заспала. Више се ничег не сећам. Кад су ме пробудили болови су били неподношљиви. Додирујем стомак и схватам да више ниси ту. Стигао си на овај свет. Анестезиолог изговара – мама родили сте дечака, добио је оцену 10… Почињем да плачем и само питам да ли је он добро. Кажу да јесте. Од тог ћу да живим док га не видим…
Спуштају ме у шок собу, међутим долази до компликикација. Хитно успављивање. Стигла сам те само позвати да ме не напушташ. И ни овај пут ме ниси напустио. Сад си спасио мене. Твоја лекарска рука је све решила.
Време док нисам видела мог дечака трајала је као вечност. У једном трену, на вратима се појављује дивна плава жена са неким замотуљком и изговара моје име. Схватам да у рукама носи тебе. Нашег дечака. Нашу сузу. Нашу молитву. Радост, нашу, цео свет. Додирујем те, љубим и покушавам да схватим да си заиста ту, да си наш. Да ово није бајка, него да је молитва услишена. Љубим му чело, а срце ми изговора – хвала за молитве Нектарије мој. Ово је Нектарије твој.
После нека три месеца, пред моштима свога заштитника,у Сремским Каролвцима, чије име носи, крштен је наш син. Нектарије. Свети је тада и званично постао његов заштитник. Уз молитву оца Клопе, наших дивних отаца Милоша, Александра, Бојана, Кристе, Димитрија и Петра, ђакона Слобе, а у наручију свога кума Александра наш дечак постао је члан Цркве. Петар постаде и остаде заувек Нектарије. И како рече отац Клеопа, знају они који су са нама молили претходних година, а пуно је њих, колико је суза над многим кивотима светих испалакано, колико је молитава узнесно да се роди Нектарије. И најлепши поклон добио је- молитву, да му кроз живот путовања буде заштитник свети Дедица, да му његов живот буде узор и да му његово трпљење буде васпитање.
И кад помислиш да нема наде, да је крај, да је тачка, не заборави да Бог је ипак јачи од свих. И кад лекари ставе тачку, кад ти сруше све наде, веруј, постоји Лекар изнад њих. Кад можда и сам одустанеш, не заборави да Он није одустао од тебе. Корак по корак и победа је ту. И кад те у очи погледају најбољи светски лекари и одузму ти сву наду, насмеј им се и обећај себи да ћеш победити. И кад заропћеш и паднеш, устани, отреси прашину, не гледај колена него корачај. Корачај напред. Није крај. Крај је увек добар. Наш крај спава у мојим рукама!
Написала: Јована Божичник
… за све наше борце који воде разне животне битке!