Уколико сте пропустили први део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили други део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили трећи део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили четврти део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили пети део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили шести део можете погледати овде.
И почнеш да живиш своју молитву. Тепаш јој стално, мазиш је, и већ је волиш. Убеђен си да су сва искушења прошлост и да их више неће бити. Али што је благослов већи, кад је љубав према Њему најјача, кад је захвалност безгранична, искушења тек почињу.
Био је то први Васкрс са њим, у мом стомаку… Али је ту, његово срце, његова душа, све је ту. Ми живимо за њега јер он је жив…
Четврти је дан Васкрса. Причам са мамом и коментаришемо кад ми је време за који лек. Трудноћа је од почетка сврстана у високоризичну уз одражавање лековима. Бројала сам сате кад који лек треба попити, кад коју инекцију примити. Низак прогестерон, низак естроген, кортикостероиди против антитела која су убеђена да беба није за мене, густа крв и инекције хепарина, лекови за висок шећер и инсулин, штитна жлезда која није баш послушна. Нигде краја. Понекад збуњена да ли сам попила шта сам требала, да ли сам се убола у право време и тако ти прође дан. У паузи разговора одлазим до тоалета кад оно крварење… Све се срушило у мени. Све! Читала сам, крварење указује на спонтани… Срећа је кратко трајала.
Зовем Марјана, тресем се и плачем. Нисам успела ни да трепнем, већ је био ту, а ја спремна. Обучена чекам на вратима. У рукама ми само уље са Егине. Стојим на вратима и кажем идемо у болницу да спасимо бебу. Седамо у ауто, намазала сам се уљем и попила мало. Не сме он да погледа мене, не смем ја њега. Не плачем, али ми крв слеђена. У том моменту звони телефон. У свом растројству ја се јављам. Чујем глас који каже: “Јована, Анастасија је. Не бој се!” Почињем да ридам. Моја мајчица Анастасија… Кад пре је сазнала?! Говори ми да не плачем, да не стресирам бебу. Каже: “Није те Бог обрадовао да би те растужио. Кажем ти, не бој се!” Завршавамо разговор. Она, наша мајчица, она која је претходних година сваки поклон правила за наше потомство, која је упалила свећа не зна им се броја. Она , наше небо на земљи!
Улазимо у Земунску болницу, кажемо шта се десило и сестра нас води на гинекологију. Излази дежурни лекар и прима ме на преглед. После прегледа саопштава нам без бил каквог осећања да од трудноће нема ништа… Да је ово крај. Спонтани који је немогуће спречити. Каже: “млади сте, има времена, бићете опет трудни.” Ја хладна као лед. Гледам га и кажем да сам трудна после 5 година, да не знам да ли ћу икад више бити трудна, да одржавам трудноћу, да по лекарима нисам требала никад остати трудна и питам да ли има неке наде. Каже он да нема, да се јасно види крварење и спонтани. Да ми они не могу помоћи. Чујем само – не бој се, не бој се…. Он говори и даље. Каже могу да останем, да то обавимо ујутру. Да ме очисти каже, да не дође до неке инфекције, да не буде после да ме он вратио из болнице… Да одлучим…. Он говори, а ја чујем само Анастасијин глас који говори – Не бој се! Марјан и ја се погледасмо. Он из културе понови пред доктором питање мени да ли желим остати, а разумели су нам се погледи. Погледам тог јадника, који мисли да је сва моћ у том његовом мантилу и кажем: “- Не, ја не желим остати.” Излазимо напоље и кажем Марјану да зове једну приватну ординацију да видимо нашу бебу. У међувремену јављамо Тијани да јави на Егину да се моле. Стижемо у року од пола сата код новог доктора. Улазимо и седамо. Почињемо разговор. Он нам објашњава да то не мора бити ништа, да је свака трудноћа благо и да се мора чувати. Прегледа ме и говори: „Видите ово је срце ваше бебе.“ На екрану видимо блицкање и почињемо обоје да плачемо. Договорамо се са доктором да је обавезно строго мировање док се не видимо опет. Све прихватам. Почиње моје лежање, моја борба са самом собом за њега, и моје дубоко упознавање живота и чуда Светог Нектарија. Предамном су дани које ћу посветити нашем лекару….
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Пише: Јована Божичник
Фасцинантно и врло дирљиво!
Прочитала сам од почетка до краја… у једном даху… и уживала…одмах по доласку из цркве и после причешћа…ово је био поклон за моју душу и срце. Слава и хвала драгом Господу, Св.Нектарију и Св. Нектарију Виталису!!! А наравно и велико хвала како кажете Мирјам и преводиоцу и не само преводиоцу, него плавом Анђелу на земљи… за све што Вам се догодило и што чине..
Мислим да је исти плави Анђео био са мном на мом најчудеснијем путовању на Егину, октобра 2017.године.
Желим Вам свако добро и срећу!