Уколико сте пропустили први део можете погледати овде.
Уколико сте пропустили други део можете погледати овде.
Кренули смо. Помислила сам да ће пут бити предугачак због те моје жеље. Плакала сам већи део пута. Као да сам склопила очи и пробудила се у Камаризи. Чекамо да уђемо код старца. Ред као и увек. Нико не проговара. Око нас болесни, жена у колицима, једна лепа млада Гркиња, старије жене, дечица, наши путници… Сви стоје мирно и чекају. Неко је дошао да тражи лек, помоћ, неко да се захвали, а неко да још једном за живота целива свету десницу светог старца. Из собе се осећа и напољу тишина, мир прожима ваздух који дишемо у нади и молитви. Почињу да певају оци и путници. Tропар егинском чудотворцу… Наши дивни оци Сава и Владе, анђелским гласовима додирују небо док славе певајући великом чудотворцу… Плачемо. Цела група плаче. Немогуће је остати равнодушан, немогуће је не заплакати. Све оно шта си крио од себе, свих, свака бол сад испливава… Пред старцем се осећаш огољен јер знаш да он зна све!
Једно по једно улазимо и целивамо руку светог старца . Тијана стоји крај старчевог кревета, наш локнасти анђео, и преводи. Преводи ране, преводи боли, преводи молбе. Моли за молитве старца, за болесне, немоћне, рањене… Прилазимо, целивамо руку и настављамо даље… Мала собица, тешко у њу стане више од петоро људи. Целивах руку и помислих само не дај Боже да ми је ово последњи пут. И излазим. Стојим напољу и чекам да сви завршимо па да наставимо пут ка Егини. Грлимо једни друге, тешимо и плачемо заједно…
Прошло је добрих пола сата кад чујем познати глас, који зове моје име…“Јована, Јована дођи да вам старац прочита молитву“. Трчим. Сад знам , треба ми ова молитва, треба више од воде. Нисам је тражила, а треба ми. Падам са мужем на колена и стављам главу на старчеву постељу. Тијана му говори нешто на грчком, не разумем ал претпостављам да говори да не можемо имати деце. Шта би друго. Она брижна за цео свет, ретка… Старац изговара речи молитве, јецам, тресем се, срце хоће да стане… Чиме сам заслужила да спустим главу на његову постељу и да он моли за мене? Ничим. Старац се обраћа Тијани. Нешто јој говори. Не разумем и не мислим да треба да ме интересује, убеђена да не говори о нама. Тијана се насмеја, анђеоски, нежно, како само она уме. Док полако устајем она нам говори – старац је рекао да ће он учинити све што може. Вриштим у себи. Вичем о слава Теби премилостиви Господе! Гледам у тог светог старца који је на тој постељи измолио велика чуда од заштитника свога. Старац скида бројаницу са своје руке и даје је мом мужу. Затечени. Панајотис говори на грчком Тијани, она каже добили сте је на благослов. Одлазимо. Међутим Тијана ме дозва још једном, окренух и видим да ми старац пружа мали крстић. Узех га, целивах му руку и одлазим. У мени набујала осећања, плачем,а вриштала бих, једва ходам… Још увек несвесна шта нам се догодило…
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Пише: Јована Божичник