Моја ода теби, лекару гостољубиви

Свети Нектарије, Чудотворче Егински, брзи помоћниче, Дедице мој…

 

Некако ми је одувек било својствено веровати у чуда. Просто, то је био део мене, део вере, оног што сам носила у срцу са собом од кад сам спознала Њега. Али овај пут је било другачије.

 

Тло твог светог острва, мог „Јерусалима“, дотакла сам јула месеца 2014. године. Тада сам са њом, сада нашом кумом, кренула теби… Она са вером и молитвом да јој помогнеш да добије своје чедо, јер је знала да си велики пред Господом, а ја сам водила исту битку, тада две године, оне дуге, вечне године – битку за коју су лекари тврдили да се неће завршити рођењем детета. И вапила сам и ја као она, молила, преклињала, заветовала се, али ти ниси био моје уточиште. Сада тек знам и зашто. Сада кад си пред престолом Господа оспорио све дијагнозе, сад знам да си ме чекао. Дуго ми је требало, јако дуго…

 

Нисам заслужила твоју помоћ. Молитва ми је била слаба, помоћ сам тражила свуда, само не код тебе. Aли ти си ми ипак помогао. Две године ми је требало да ти се обратим, а када сам ти се обратила, ти си био мој брзи помоћник.

 

И БИ ЧУДО

Сада када је бол одмакла и када се сетим свега, видим величину чуда које си учинио за мене. Гледам га и знам колико је био немогућ лекарима пре пет година, када су нам потпуно сигурни саопштили да нећемо бити родитељи, да је рођење нашег детета равно чуду. И би чудо!

 

Наслушала сам се твојих чуда и видела их својим очима. Она, кума моја, дошла је теби, молила те, јереј твога храма Нектарије молио је за њу. И ти учини чудо. За три месеца срце њеног сина почело је да куца. После дугих десет година, корачала је кроз твој благослов мирна и спокојна, радосна. Први пут је знала да ће успети, овај пут до краја. И успела је. Родила га је. Иако су лекари тврдили да себи смрт потписује, да јој не могу помоћи, она је знала да јој је твоја помоћ довољна. И родила је Василија Нектарија! Чудотоворио си пред нашим очима, послао си нам га и донео нам радост.

 

Кумови су тада на Егину послали заветно кандило, да као и многи парови искажу захвалност светитељу на његовим молитвама. Ми као кумови, одлучили смо даривати старца Нектарија, јер је он читао молитву куми и, онако као што само он зна, мало је ударио по глави, а нама је то изгледало као да је рекао да не брине ништа. 🙂 И заиста није требала да брине…

 

Него мислим се, са чиме би смртни човек могао даривати живог светитеља? Шта то њему треба, а да ми имамо? Ништа. И онда сам се сетила. Икона. И то не било каква икона. Добила сам идеју: спојити два велика чудотворца у једно. Као два друга, небеска пријатеља… И тако настаде икона где су они: Василије и Нектарије, наше кумче. На дрво је то пренела наша Мара и иконописала прву такву икону. Чудотворци.

 

Однели смо је старцу са кандилом које је отишло на Егину. Захваљивала сам и плакала, али и даље нисам тражила помоћ, нисам се пригрлила уз мог дедицу.

 

Не знам када се десио тај трен када сам схватила да си ти моје уточиште, да ме чекаш да ти се обратим. Просто га је Господ уредио, а ја га спознала.

 

А куцала сам на многа врата, трагала за чудима, молила све свете да учине чудо за нас. Али тебе сам заборавила. Моја куцања су постајала све тиша, од њих је остајао само одјек у тами. Од почетне дијагнозе која нам је родитељство искључивала, остале су се ређале редом да ми појачају терет, савију леђа до пода. Трагала сам и трагала, километри су били под нашим точковима у нади и молитви да ћемо за нас наћи решење, али оно се није ни назирало. Ти си за све то време био ту крај нас, али ми те нисмо видели. Тек сад видим колико си ми био далеко, а крај мене, вољени мој Дедице.

 

Твоја чуда су одјекивала око мене. Чудотоворио си и измолио пред престолом Господа нашег кумића, али јављају и наши ходочасници редом чуда: леукемија је нестала после година борбе, после молитве крај твојих моштију, отишла на Егину са дијагнозом Паркинсонове болести и по повратку на поновљеним тестовима болест је нестала. Лекари у чуду, после 15 година борбе рак је стао, не знају шта се десило… Радовала сам се сваком твом чуду и у била слепа поред истих. Моје трагање се настављало. Ништа ми није било тешко. Вукла сам свој регистратор налаза од лекара до лекара, тражила да ми дају светло, да живнем, а они су одмахивали главом. И пристајала сам на све: лекови, анестезије, игле и иглице, све чега сам се плашила. Од лекара до лекара, ендокринолога, кардиолога, гинеколога, имунолога, нефролога, хематолога, уролога и свако ми дода још један лек и још један папир у већ препуни регистратор који је пуцао под теретом налаза.

 

Дођем кући и вратим га на полицу, тужна јер решења и даље нема. Зовем Га у сузама и молим да ми помогне. И молим се свима које сам одабрала за своје помоћнике, заступнике, али одговора нема… Само се сваки месец нова туга усели у моје срце.

 

 

ДОЛАЗИМ ТИ, СВ. НЕКТАРИЈЕ!

И онда почињу да се дешавају неке „чудне“ ствари. Иако сам ти ходочастила неколико пута, нисам имала твоју икону. Добијам је. И акатист. И само сам га онако „прегледала“ и зауставило ми се срце на трен кад сам прочитала део „радуј се родитеља венчаних плоде благословени“ и почех плакати! Осетила сам у том трену потребу да ти дођем овај пут онако искрено, и да те не молим да ми подариш чедо него да те молим да ми опростиш што ти нисам веровала да си толики чудотворац, да си заслужан за толика излечења, да те молим да опростиш што те нисам пригрлила давно, што те нисам љубила… Чудотоворче мој!

 

Баш у то време смо спремали групу за Егину, а нисмо планирали да идемо јер сам имала заказан преглед код лекара који сам чекала више од годину дана. Управо тада почиње моја борба са собом и моја жеља за тобом. Први пут почињем да се молим теби да учиниш нешто, шта год, да се све промени и да ти дођем. Вичем у себи да учиниш да откажем лекара, да не идем, јер сам и даље кукавица да то сама учиним. Вапим ти. Искушење. Аутобус је пун. Шта год да се деси ми ти не можемо доћи. Туга. Прва моја туга за тобом, сузе, јер ти не могу доћи… И онда светло, нада коју ми дајеш, а коју ми нико од лекара није дао претходне четири године. Јављају да доктор не може да ме прими, извињавају се, кажу није до њих. И знам да није до њих – до тебе је Дедице. Плачем… У том ме зове муж, каже да су два путника отказала своја места. Наша су! Ето, наша су то места. Ја идем теби. Долазим ти!

 

Ако је родитељство ово што сад пролазимо са нашим дечаком најлепше путовање кроз живот, онда бих свој задњи одлазак на Егину могла назвати путовање живота. Никад више нећу отићи са истим циљем нити ће више ико молити за наше потомство. Сваки наредни пут биће пут захвалности.

 

Кренули смо. Помислила сам да ће пут бити предугачак због те моје жеље. Плакала сам већи део пута. Као да сам склопила очи и пробудила се у Камаризи. Чекамо да уђемо код старца. Ред као и увек. Нико не проговара. Око нас болесни, жена у колицима, једна лепа млада Гркиња, старије жене, дечица, наши путници… Сви стоје мирно и чекају. Неко је дошао да тражи лек, помоћ, неко да се захвали, а неко да још једном за живота целива свету десницу светог старца. Из собе се осећа и напољу тишина, мир прожима ваздух који дишемо у нади и молитви. Почињу да певају оци и путници. Tропар егинском чудотворцу. Наши дивни оци Сава и Владе, анђелским гласовима додирују небо док славе певајући великом чудотворцу. Плачемо. Цела група плаче. Немогуће је остати равнодушан, немогуће је не заплакати. Све оно шта си крио од себе, свих, свака бол сад испливава. Пред старцем се осећаш огољен јер знаш да он зна све.

 

Једно по једно улазимо и целивамо руку светог старца. Тијана стоји крај старчевог кревета, наш локнасти анђео, и преводи. Преводи ране, преводи боли, преводи молбе. Моли за молитве старца, за болесне, немоћне, рањене… Прилазимо, целивамо руку и настављамо даље. Мала соба, тешко у њу стане више од петоро људи. Целивах руку и помислих само не дај Боже да ми је ово последњи пут. И излазим. Стојим напољу и чекам да сви завршимо па да наставимо пут ка Егини. Грлимо једни друге, тешимо и плачемо заједно.

 

Прошло је добрих пола сата, кад чујем познати глас који зове моје име: “Јована, Јована, дођите да вам старац прочита молитву“. Трчим. Сад знам , треба ми ова молитва, треба више од воде. Нисам је тражила, а треба ми. Падам са мужем на колена и стављам главу на старчеву постељу. Тијана му говори нешто на грчком, не разумем, али претпостављам да говори да не можемо имати деце. Шта би друго. Старац изговара речи молитве, а ја јецам и тресем се, срце хоће да стане. Чиме сам заслужила да спустим главу на његову постељу и да он моли за мене? Ничим. Старац се обраћа Тијани, нешто јој говори. Не разумем и не мислим да треба да ме интересује, убеђена да не говори о нама. Тијана се насмеја, анђеоски, нежно, како само она уме. Док полако устајем она нам говори – старац је рекао да ће он учинити све што може. Вриштим у себи. Вичем: „О, слава Теби премилостиви Господе!“ Гледам у тог светог старца који је на тој постељи измолио велика чуда од заштитника свога. Старац скида бројаницу са своје руке и даје је мом мужу. Затечени. Панајотис говори на грчком Тијани, она каже добили сте је на благослов. Одлазимо. Међутим, Тијана ме дозва још једном, окренух и видим да ми старац пружа мали крстић. Узех га, целивах му руку и одлазим. У мени набујала осећања, плачем, а вриштала бих. Једва ходам… Још увек несвесна шта нам се догодило.

 

Hапуштамо Камаризу, одлазимо од старца, благословени његовим молитвама наш пут се наставља. Наш пут ка егинском чудотворцу, пут ка радости, сузама, молитвама… Крећемо у сусрет оном који је излечио светог старца, оном чија су чудеса небројана, који је чудотворио за живота и по смрти својој. Крећемо пут рајског острва, пут мог „Јерусалима“, мог спаса и животне радости. Од Камаризе до Пирејске луке у аутобусу мук, чује се само убрзано дисање путника који су и даље под утиском и старчевом молитвом. Осећамо као да је са нама, да прати наш пут и чува нас.

 

ПОСЕТА СВЕТОМ КОЈА МЕЊА МОЈ ЖИВОТ

Стижемо у Пиреј. Најлепшу луку света. Најлепша, јер из ње испловљава трајект ка нашој Егини. Стигли смо раније и уживамо у пирејском сунцу жудећи да се што пре укрцамо на трајект и наставимо морем ка нашем дедици. Очи су нам свима црвене од плакања, а у исто време насмејане. Никада нисам видела тако лепе сузе, тако лепе и радосне очи, никада се небо није тако смејало… Покушавамо да разменимо утиске о старцу током пловидбе, али не налазимо речи. Речи и не постоје, тамо је све ван света, ван времена. Сузе радоснице су најбољи опис свега.

 

Трајект прилази Егини, а пред нашим очима сија рајско острво. Гледам га и покушавам да замислим како је било кад је дедица живео ту. Исто. Као да се замрзло у времену. Пристајемо. Коначно. Ногом додирујем тло и плачем. Ту сам, ето ту сам! Још мало и код тебе сам.  Корачам тлом којим си ходао – погнуте главе, јер нисам веровала колики си чудотворац. Погнуте од срамоте и бола. Само желим да осетим и да дубоко удахнем ваздух који си и ти дисао, вољени. Почињем да дрхтим, јер се приближавам. Стојим на вратима храма и подижем поглед, а пред мојим очима кандила захвалности за твоја чуда. Кандила бездетних родитеља којима се не зна броја.

 

Прилазим и падам пред тобом, јецам, челом додирујем бетон, недовољно повијена пред величином твојом. Целивам твоју икону, главу твоју миротичиву и молим те. Сузама те преклињем да опростиш што сам сумњала, што нисам веровала да си толики чудотворац. Али сад знам и зашто. Требало ми је све ово – моје покајање обливено сузама, покајање за све пред Богом, пред тобом. Кајем се за све што сам грешила, помислима и делима. Кајем, а душа ми јеца од боли. Клечим пред тобом огољена и болна. Преклињем те кроз јецаје да се заузмеш за мене пред Мајчицом, пред Господом,  и шапућем ти тихо, мада ти и моје мисли чујеш. Шапућем ти да ме заступаш, да ме штитиш, да те загрлим, да дођу ручице које ће ме грлити, и да чујем и ја „мама“. Пред тобом немам шта да кријем, ја бедна и мала, клечим пред егинским чудотворцем и јецам. И клечала бих вечно крај тебе, али знам, требаш и другима да помогнеш и да измолиш. Још једном сам погледала твоја кандила и замолила. Можда једном овде биде и наше „кандило захвалности“…

 

Устајем и одлазим да целивам место на ком си био сахрањен, да загрлим топли мермер и наставим да плачем. Да исплачем пет година, да исплачем свако питање шта чекам. Да исплачем сваку инекцију, одмахивање лекара. Да исплачем сваки сажаљиви поглед. Све да исплачем. После свега, све је испливало из мене.

 

Спремамо се за ноћење у конацима. Ту где си ти спавао, где још спаваш, где дишеш, где служиш. Крећем према конацима да легнем, одморим се и саберем све у себи. Пролазећи крај храма видим Тијану која разговора са једном монахињом. Лагано ми руком показа да уђем. Стојим крај те мале, а велике невесте Христове… Гледам је и имам осећај да види моју бол. Старица ме ухвати за руке и држи их. Моје обе руке у њеним. Тијана говори са њом на грчком и прича ми да јој је рекла за наш проблем и да је она чувар моштију „Светог Дедице“ и да ће ми дати фитљ за нероткиње и појас Светог. Говорим да појас већ имам. Добила сам га први пут кад сам била, али га нисам носила. Тражи да јој дам појас. Пружам јој га и она се обраћа Тијани. Говори ми да ће оставити појас у моштима целу ноћ и да ћу га добити сутра. Још држи моје руке. Покушах јој целивати руке али не даде, само сам прислонила образ на њих. Моја Мирјам…

 

Лежем у постељу и молим да време стане, да заувек будем ту, да спавам где је дедица спавао, да могу да га љубим сваки дан, да плачем и радујем се. Ноћ пролази. Без звона се будимо пре почетка службе. Јутрење.

 

Мартовско јутро, хладно је и на мору. Осећам мирис мора који се меша са мирисом тамјана док корачам ка цркви. Расањена скроз, као да је подне. Насмејана трчим ти у загрљај и размишљам колико си само пута ти ходио овим путем којим сад идем. Замишљам како ходаш ка цркви, монахиње те дочекују, целивају десницу. Ти улазиш, љубиш икону Мајчице и улазиш у олтар. Улазим и поклањам се твојим моштима. Данас већ не плачем, радосна сам, дубоко у себи знам да си опростио. Сад већ осећам да си мој најбољи пријатељ. Улазим у други део храма и седам на столицу. У мраку гори једно светло и поје монахиња… Слатко поје. Не разумем, али… Разумем. Полако почиње дневна светлост да се пробија кроз врата храма. Оци служе и црква је пуна. Више чак и није хладно, колико због пуне цркве, толико и од топлине срца. Причешће. Примам Тело и Крв Христову – на оздрављење душе и тела! Оци приводе Литургију крају. Почињемо полако да излазимо напоље. Тражим Тијану да одемо по мој појас и видим је у другом делу храма, стоји са Мирјам. Стајем крај њих, жељно чекајући да заврше њихов разговор и да замолим Тићу да пита за мој појас. Мирјам ми се насмеја, сетила ме се… Опет је узела моју руку и у њу ставља мој појас. Обраћа се Тијана, а она преводи. Каже, целу је ноћ дражала мој појас у моштима светог Дедице и молила се за мене. Говори ми да га ставим и не скидам никако. Климам главом и одмах стављам појас. Одмах! Из друге руке ми пружа две мале кесице, каже у једној су фитиљи за нероткиње, а у другој вата из моштију светог. Говори како све да користим. Све потврђујем, све прихватам. Плачем и говорим: хвала, хвала, безброј пута хвала!

 

Крећем из цркве, а Мирјам ми говори нешто на грчком и држи и даље моју руку. „Не бој се“, Тијана ми преводи шта је рекла. Ето, сад се више не бојим! Сад се не бојим, јер знам да ме сад чуваш ти. Коначно сам нашла своје уточиште. Излазим срећна, насмејана и хитам да седнем и попијем кафицу и поједем жито. Најлепше је жито на Егини! У гостопримници нас је много, послужујемо се и размењујемо утиске. Говоримо о Дедици, о његовим чудима… Ту је и један мали дечачић, по мојој процени има око годину дана. Стално ми се смешка, и ја њему, шаљемо пољупце, шири ми руке да га узмем. Узех га. Тај његов дечји мирис, топлина његовог загрљаја, мекоћа образа, те малене ручице што су се привиле уз мене, крупне очи које гледају право у моје… Боже, то је све што сам желела од живота. Завапих, ти тада први пут и рекох: Свети мој, моли, помози, преклињем те! Заплаках се. Тијана рече његовој мами нешто. Она ме погледа и климну главом, показа прстом на своје дете и изговори – Нектариос. Разумеле смо се. Све смо схватиле у том имену. Видела је моју бол, моје срце, моју патњу и знала је шта осећам… Дедица је за њу измолио чедо, њеног Нектариоса. Сузе све више навиру. Привих га нежно уз себе, пољубих му главицу, а он незно рукицом додирну мој образ. Држала бих га тако заувек, тепала му и најлепше речи говорила, али време лети и наш одлазак са Егине се примакао.

 

 

КАКО ЈЕ МОЋАН, ГОСПОДЕ, ЧУДОТВОРАЦ ТВОЈ СВ. НЕКТАРИЈЕ!

Силазимо у луку и чекамо трајект. Јучерашњи предиван дан данас се претворио у кишан и тмуран. Велике хладне капи ударају по образима, али не смета ми. Одлазим срећна, јер сам те заиста упознала, јер сам спознала да си опростио и јер сам те пронашла у твојој величини. Трајект испловљава, трчим на палубу да још једном погледам твоје острво. Као да сам осетила овај пут да ће ми требати дуго времена да ти се вратим. До следећег сусерета живећу од овога, до следећег доласка дисаћу од овога… Хвала ти сто си ме приглио себи и што си ми спремио безграничну радост мој брзи помоћниче.

 

Пристајемо у Пиреј и настављамо своју пут ка Србији. Размишљам како ћу постити заветни пост жена нероткиња и срећна сам. Размишљам о фитиљу и вати из моштију што ми је Мирјам дала, о појасу који сам обећала да нећу скинути док ме не одведу на порођај, о томе да је рекла да се не бојим. Мислим о старцу и његовом крстићу и бројаници. Колико благослова имамо! Први пут не тумачим речи, само се смејем. Прихватам први пут. Сада сам први пут рекла: ако је Божја воља бићу мајка, ако није – прихватам и то.

 

Пролазили су дани, један за другим. Сад кад се окренем чини ми се никад брже је прошао месец. Одлазимо за Београд уз договор са Тићом да се нађемо код храма Светог Саве да препричамо утиске са Егине и договоримо се за наше путовање за Васкрс на Крфу. Паркирамо се близу лабораторије Конзилијум и одлучујемо да одемо да ја извадим крв и види да ли сам можда у другом стању. Дајем крв убеђена да је ово још једна убодена вена. Кажу за сат времена ће бити резултати и да ће нам их послати путем е-мејла. Крећемо да се сретнемо са Тићом. Идемо према локалу у ком увек пијемо кафу и у том моменту видим епископа Јована Ћулибрка. Погледам Марјана и кажем: Трчи!.  И кренем да вичем: Владико, владикоооо… Марјан у чуду, зна да то никад не радим, не јурим епископе, не трчим по благослове. Ал’ сад ме нешто натерало. Претрчавам улицу, не гледам на кола и долећем до владике. Још луђе је што и Марјан трчи за мном. Задихана стигох га, а човек у чуду. Ја једва изговорих: Благословите. Добих благослов и целивах му руку. И Марјан исто.

 

Нашли смо се са Тијаном. Пијемо кафу и ја јој кажемо да смо дали крв и да чекамо резултате. Не зна се ко је више узбуђен, она или Марјан. Ја убеђена да су њих двоје луди. Тића каже да је старац сигурно средио све. Чекамо, а резултатата нема. Обоје ме терају да на минут проверавам е-мејл. Крпељи моји. Кажем им лепо да нема е-мејла и да нема ништа од тога. Да сам се џабе бола. Тијана одлаже све обавезе и каже остаје са нама док не види да сам трудна. Рекох, чекаћемо у овом кафићу годинама, сигурно је полудела. Прошло је и два сата. Марјан са једне, Тијана са друге стране ме терају да идемо у лабораторију. Кажу то је то , чим их нема толико дуго.

 

Убедише ме. Крећемо. Успут ме грљакају обоје, већ смишљају имена и одређују термин порођаја. Убеђена сам да су нешто попили обоје. Улазимо у лабораторију и кажемо да чекамо резултате. Марјан на шалтеру. Нас две се држимо за руке. У том тренутку радница у Конзилијуму изговора: „Јесте трудноћа је у питању…“ Даље нико није чуо. Ја сам вриснула! Викала хвала Ти и јаукала од среће, Марјан ме грли, стиска, Тијана преко нас. Ја скоро на коленима, јецам, тресем се. Марјан прибран, али очи пуне сузе. Држи се да не плаче због мене, да не доживим још већи стрес. Држи ми руку. Тијана се окреће од мене да не видим да јеца.

 

Некако смо се прибрали, узели налаз и изашли из лабораторије. И даље у чуду, заиста је Свети Нектарије је брзопомоћник! Ух, ма ово је било пребрзо! Није прошло ни месец дана како смо завршили заветни пост и искористили фитиљ и вату из моштију Светог и већ сам трудна. Како је моћан, Господе чудотворац Твој св. Нектарије!

 

ШТО ЈЕ ВЕЋИ БЛАГОСЛОВ, ВЕЋА СУ ИСКУШЕЊА

У колима јављамо најближима. Бабе плачу, кума вришти, спустила нам слушалицу… Дан кад нисмо знали шта нас је снашло, јер највеће чудо је ту. Срушене су све лекарске дијагнозе, све лекарске прогнозе, и он је на путу. Свраћамо у нашу цркву у Пазови да целивамо икону нашег лекара, нашег Нектарија. Убеђена у том тренутку да су сва искушења прошлост и да их више неће бити. Али што је благослов већи, кад је љубав према Њему најјача, а захвалност безгранична, тада искушења тек почињу.

 

Био је то први Васкрс са њим у мом стомаку. Али је ту, његово срце, његова душа, све је ту. Четврти је дан Васкрса. Причам са мамом и коментаришемо кад ми је време за који лек. Трудноћа је од почетка сврстана у високоризичну уз одражавање лековима. Бројала сам сате кад који лек треба попити, кад коју инекцију примити. Низак прогестерон, низак естроген, кортикостероиди против антитела која су убеђена да беба није за мене, густа крв и ињекције хепарина, лекови за висок шећер и инсулин, штитна жлезда која није баш послушна. Нигде краја. Понекад збуњена да ли сам попила шта сам требала, да ли сам се убола у право време и у томе ти прође дан. У паузи разговора одлазим до тоалета кад оно крварење… Све се срушило у мени. Све! Читала сам, крварење указује на спонтани… Срећа је ипак кратко трајала.

 

Зовем Марјана, тресем се и плачем. Нисам успела ни да трепнем, већ је био ту, а ја спремна. Обучена чекам на вратима. У рукама ми само уље са Егине. Стојим на вратима и кажем идемо у болницу да спасимо бебу. Седамо у ауто, намазала сам се уљем и попила мало. Не сме он да погледа мене, не смем ја њега. Не плачем, али ми крв слеђена. У том моменту звони телефон. У свом растројству ја се јављам. Чујем глас који каже: “Јована, Анастасија је. Не бој се!” Почињем да ридам. Моја мајчица Анастасија… Кад пре је сазнала?! Говори ми да не плачем, да не стресирам бебу. Каже: “Није те Бог обрадовао да би те растужио. Кажем ти, не бој се!” Завршавамо разговор. Она, наша мајчица, она која је претходних година сваки поклон правила за наше потомство, која је упалила свећа не зна им се броја. Она је наше небо на земљи!

 

Улазимо у Земунску болницу, кажемо шта се десило и сестра нас води на гинекологију. Излази дежурни лекар и прима ме на преглед. После прегледа саопштава нам без бил каквог осећања да од трудноће нема ништа… Да је ово крај. Спонтани који је немогуће спречити. Каже: “Млади сте, има времена, бићете опет трудни.” Ја хладна као лед. Гледам га и кажем да сам трудна после 5 година, да не знам да ли ћу икад више бити трудна, да одржавам трудноћу, да по лекарима нисам требала никад остати трудна и питам да ли постоји трачак наде. Каже да нема, да се јасно види крварење и спонтани и да ми они не могу помоћи. Чујем само оно „не бој се, не бој се…“, док он говори и даље. Каже могу да останем, да то „обавимо“ ујутру. Да ме очисти, каже, да не дође до неке инфекције, да не буде после да ме он вратио из болнице и да одлучим. Он говори, а ја и даље чујем само Анастасијин глас који говори: „Не бој се!“

 

Марјан и ја се погледасмо. Он из културе понови пред доктором питање мени да ли желим остати, а разумели су нам се погледи. Погледам тог јадника, који мисли да је сва моћ у том његовом мантилу и кажем: Не, ја не желим остати. Излазимо напоље и кажем Марјану да зове једну приватну ординацију да видимо нашу бебу. У међувремену јављамо Тијани да јави на Егину да се моле. Стижемо у року од пола сата код новог доктора. Улазимо и седамо. Почињемо разговор. Он нам објашњава да то не мора бити ништа, да је свака трудноћа благо и да се мора чувати. Прегледа ме и говори: „Видите, ово је срце ваше бебе.“ На екрану јасно видимо блицкање и почињемо обоје да плачемо. Договорамо се са доктором да је обавезно строго мировање док се не видимо опет. Све прихватам. Почиње моје лежање, моја борба са самом собом за њега, и моје дубоко упознавање живота и чуда Светог Нектарија. Предамном су дани које ћу посветити нашем „лекару“.

 

Од тога дана кад сам чула његово срце почиње један нови живот за мене. Живот који добија нове боје, нови смисао. Дани коју су стајали, а ја сам лежала. Прва моја одлука тада је била да купим књигу посвећену нашем лекару, мом земаљском анђелу, а небеском човеку. Кад је књига стигла на нашу адресу почели су моји дани посвећени дедици. Тада је и настао тај надимак „дедица“ и одлука да наше дете носи његово име.

 

Јутра су почињала са њим. Прво молитва њему, помажем светим уљем мог дечака, и прелазимо из спаваће собе у дневну на наставак лежања. Да сам некад мислила да ћу морати толико лежати, смејала бих се сама себи. Ја вечити путник, прикована уз кревет зарад нечег вишег, значајнијег. Чекам ноћ, одбројавам сате. Лежем у постељу уз акатист Светом Нектарију. И тако у круг…

 

Током дана сам читала књигу, корачала са дедицом кроз његов живот, замишљала сваки трен који је проживео… Плакала над његовом љубављу према непријатељима, над снагом његове вере… Био је го и бос, гладан, и ћутке подносио, славио Господа. Био је шибан, клеветан, малтретиран, а реч није рекао… Понижаван, болестан, а и даље је ћутао и славио Господа и Мајчицу. Сваки дан ново поглавље књиге, сваки дан нови корак са њим. Кроз радости његове, радовао се и мој дечак са њим. Кроз боли и туге његове туговали смо и нас двоје. А онда увече када падне мрак, славили би нашег дедицу кроз најлепшу песму њему.  Кад смо дошли до дела да се упокојио, плакали смо и туговали са Грчком…

 

А онда смо славили његова чуда. Ту није било пауза, само јецаји и јецаји. За свако чудо, за сваки живот, за свако исцелење. Колико сам само суза исплакала тих лежећих дана. Не знам им броја. Жељно сам чекала недељу кад је наш свештеник долазио да ме причести. Тада сам знала, овде ја примам Тело Христово, а ти лекару мој служиш Небеску Литургију. И тако лежање до пуних 16 недеља. И поред све муке, ни једном нисам дочекала лош налаз крви. Поред сумњи лекара, ми смо корачала чврсто. И ако је моја штитна дивљала месецима, јела ме, сад је била мирна. Први пут после 5 година није се померала. Иако је моја крв била ризична за њега, „неко“ је учинио да ризика сад нема. Све је текло као савршено… У десетој недељи сазнајемо да чекамо дечака. Тада му обећавам да ће носити његово име. Нектарије! Јер он ме је водио, лечио, тешио…

 

Таман кад смо се умирили и спустили у његово наручије, почели да уживамо, стиже ново искушење.  Две пуне недеље трајао је наш мир и спокој. У 18.недељи констатују да беба има проширене мождане коморе, да се граничи са хидроцефалусом. Постављају дијагнозу у стомаку мом малом дечаку. Агонија поново почиње.

 

Сваке недеље код лекара. Коморе расту, па не расту, мождано ткиво почиње да труне. Мој притисак почиње да скаче. Преклињем те да ми сачуваш дете. Не спавам, не једем. Лекари су сигурни, па нису сигурни… Продужавају ми агонију. Мислим само о томе како ћу му помоћи кад се роди. Тијана јавља на Егину сестрама да се моле. Кога год знамо молимо за молитву. Са Егине добијам одговор да не бринем. И ту престаје све. Не бринем. Ја знам од почетка, ма шта да кажу лекари, ма какву дијагнозу да дају, он је мој. Мој савршени дечак. Мој бели свет. За мене не постоји опција да се он не роди. Нема је. Та линија у глави где је та опција, код мене никад није постојала.

 

У 28. недељи дефинитивно потврђују постављену дијагнозу проширених можданих комора. Лекар говори да од сада може да крене да труне мождано ткиво, да имам још 12 недеља до краја и да не зна шта ће бити са нашом бебом, да ли ћу га уопште родити, те и ако га родим, да ли ће и како живети. Шаље нас на Конзилијум за феталне аномалије. Каже, конзилијум ће рећи да ли ћемо на етички одбор који треба да одобри абортус. Слушамо га уз благи осмех. Излазимо и цепамо упут и грлимо се. Свашта. Па наш лекар није он, наш је лекар дедица, а тај етички одбор у нашој глави давно је заседао и донео неопозиву одлуку заувек, без могућности икаквих измена. Наше дете, наш свет, ма шта да кажу лекари. Напуштамо заувек ту ординацију, знајући да је Дедица већ излечио нашег дечака. Кроз три дана одлазимо код најбоље докторке на свету, професорке Новаков. Долази потврда још једног чуда нашег Дедице. Наш дечак је савршено здрав и његов долазак се приближава. Слава Теби Господе и хвала великом Чудотворцу твоме Нектарију!

 

 

КАД ЛЕКАР СТАВИ ТАЧКУ, ГОСПОД ДОДА ЈОШ ДВЕ

Данашњи дан је за мене посебан, превише емотиван. Цео дан у сузама радосницама. На данашњи дан пре две године кренуло је моје путовање у твој загрљај рођени мој, радости моја, Дедице мој. Никад нећу заборавити колико сам била срећна. Било је то путовање мог живота. И знаш, рођени мој, не бих морала више нигде у животу крочити само кад бих знала да ћу се теби моћи враћати. Све бих мењала да бих теби стизала. Путовање које је обележило мене и мој живот. Путовање које ми је донело њега – мог дечака.

 

Рођени мој Дедице, кретала сам на многа места, молила и тражила помоћ, а ти си ми одговор дао и потврдио да онда када лекар стави тачку, Господ  дода још две. Знаш, данас је посебан дан, мој дан. 9. марта 2016. године кренула сам теби, а за месец дана ти си га послао мени. И зато данас пишем само о теби и о мојој љубави према теби. Ето рођени мој, дуго нисам ни знала колики си чудотворац. И не, није ме бол довела теби – довела ме је љубав. Овај пут сам схватила колико си велики пред престолом Господа, колико је јака молитва твоја у крилу Мајчице наше. Дошла сам ти да те молим за опроштај, а ти си видео и моју бол. Дивни мој, признајем да је најлепше бити крај тебе. Крај светих моштију твојих. Најспокојније и најсрећније. Најмирније и најлепше.

 

Да, данас сам кренула теби! А ти си ме узео под заштиту своју. Мој дедица. Сад верујем и знам да си пратио сваки мој корак на мом путу ка њему, ка тим малим ручицама. И кад сам склопила очи пред крај тог пута, изговорила сам твоје име, и кад сам се пробудила знала сам да си са мном. Јер да није било тебе тада, молитава крај моштију твојих – не би било ни мене. Данас је мој дан, а сваки други дан је твој дан. Сваки дан у години ја славим милост твоју према мени. И радујем се поновном сусрету са тобом, и више него пре две године. Радујем се јер ћу ти доћи да клекнем и плачем, да исплачем све скупљене туге и да ти захваљујем, да те славим док дишем…

 

Никад нисам била сама. Од првог тренутка сазнања да носим нашу бебу, па до оног последњег када сам легла на хладни метални сто и чекала да ме успавају. И поред свега лошег што ми се десило, знала сам да ће све бити добро јер си ти са мном. Спремна сам да родим. Да се за свет назовем мајком. Затварам очи док се лекари припремају да ме успавају и обаве царски рез на који сам морала отићи. Затварам очим и молим се. Молим Господа, Мајчицу да он буде добро. Да га спретне руке лекара донесу на свет. Осећам хладно прскање, везивање руку и ногу, увођење лекова, чујем глас докторке којој сам ја тај дан последњи пацијент, спремна да обави и ово и оде кући. Њој је то „ово“, а мени се цео живот свео на овај дан. Стављају ми маску, анестезиолог ме мази ме по глави. Зовем твоје име. Кажем, са сузом у крајичку ока: „Нектарије мој, буди и сад уз мене. Стиже твој Нектарије“. И више се ничег не сећам.

 

Кад су ме пробудили болови су били неподношљиви. Додирујем стомак и схватам да више ниси ту, да си стигао на овај свет. Анестезиолог изговара: „Мајка, родили сте дечака, добио је оцену 10“. Почињем да плачем и само питам да ли је он добро, јер од тога ћу да живим док га не видим.

 

Спуштају ме у шок собу, али долази до компликикација. Хитно успављивање. Стигла сам те само позвати да ме не напушташ. И ни овај пут ме ниси напустио. Сада си спасио и мене, твоја лекарска рука је поново све решила.

 

Време док нисам видела мог дечака трајало је као вечност. У једном трену, на вратима се појављује дивна плава жена са неким замотуљком и изговара моје име. Схватам да у рукама носи њега – нашег дечака. Нашу сузу. Нашу молитву. Радост нашу и цео свет. Додирујем га, љубим и покушавам да схватим да је заиста ту, да је наш. Да ово није бајка, него да је молитва услишена. Љубим му чело, а срце ми вришти: „Хвала ти за молитве, св. Нектарије мој! Ово је Нектарије твој“.

 

После нека три месеца, пред моштима свога заштитника у Сремским Каролвцима, чије име носи, крштен је наш син Нектарије. Свети је тада и званично постао његов заштитник. Уз молитву оца Клеопе, наших дивних отаца Милоша, Александра, Бојана, Кристе, Димитрија и Петра, ђакона Слобе, а у наручију свога кума Александра, наш дечак постао је члан Цркве. Петар постаде и остаде заувек Нектарије. И како рече отац Клеопа, знају они који су са нама молили претходних година, а пуно је њих, колико је суза над многим кивотима светих испалакано, колико је молитава узнесно да се роди Нектарије. И најлепши поклон добио је – да му кроз животно путовање буде заштитник свети Дедица, да му његов живот буде узор и да му његово трпљење буде васпитање.

 

Молим те, преклињем те, св. Нектарије, мени ништа више не треба, само да још нека жена буде мајка. Да молиш Господа и Мајчицу нашу да још неке мале ручице загрле још неку жену. Преклињем да заступаш све оне жене које желе бити мајке и да измолиш радост коју си нама измолио. Да још пуно малишана понесе твоје име. Молим у своје име, у име својих пријатеља који воде исту битку, као што смо је ми водили. Молим и у име оних које не знам, а који се поуздају у милост Божју и молитве твоје. Јер сад знам, вољени, да огроман си чудотворац Божји, огроман у милости својој!

 

И када год помислиш да нема наде, да је крај, да је тачка, не заборави да је Бог Лекар изнад свих лекара. Кад можда и сам одустанеш, не заборави да Он није одустао од тебе. Корак по корак и победа је ту. И кад те у очи погледају најбољи светски лекари и одузму ти задњу наду, насмеј им се и обећај себи да ћеш победити. И кад заропћеш и паднеш, устани, не гледај у прашњава колена него корачај. Корачај напред, јер није крај. Крај је увек добар. Наш крај спава у мојим рукама.

 

 

Аутор: Јована Божичник