Непреводиво у речи: Исцељење молитвама св. Нектарију

 

Сведочење наше пријатељице која се исцелила молитвама Светом Нектарију и заступништвом Светог Нектарија које преносимо у целости и неизмењено.

 

Драга Јоле,

 

Знаш како је Балашевић једном написао: „Постоје у нама неке непреводиве дубине, неке ствари непреводиве у речи…“

 

Не знам да ли ћу и ја умети, али пробаћу да ти преведем, да ти напишем песму или можда писмо. Нас две је повезала једна љубав, највећа од свих. Тако свакодневна, а тако скупоцена – љубав једне мајке. Твоја, коју си очајнички желела да пружиш, и моја, која сам се очајнички борила да наставим да је пружам. И нико ко није осетио ту борбу, није могао да разуме колика је. Нико сем Светог Дедице.

 

Знаш, нисам ја молила Деку да оздравим због себе, молила сам га да ми дете не остави без мајке. Молила сам га само да добије могућност да будем уз њега, ма колику цену морала да платим. Пристајала сам на све муке, само да га могу увече сместити на спавање и ујутро му пожелети добро јутро. И сигурна сам да нисам ја та која је заслужила милост, већ моје дете.

 

Када сам пре 15 година добила дијагнозу са оном грозном шифром Ц, најгори моменат сваког дана је био онај када гледам како безбрижно спава, а не знам да ли ћу бити ту да га гледам и како расте, да се радујем и тугујем са њим. И плакала сам над креветићем сваку ноћ и немо му обећавала да га нећу напустити. Али колико год да сам била одлучна, болест је била јача. Јача од живота, јача од воље за оздрављењем.

 

Упорне хемиотерапије и болне терапијске процедуре ломе и оне најодлучније, па су тако и мене. Долази моменат када више немам снаге и осећам да се полако предајем и баш тада чудесно у мој живот улази Свети Нектарије. Маловерној и посусталој мени! Кроз један обичан разговор, невероватном брзином преузима цело моје биће као да је чекао баш тај трен да ја више нисам своја од страха и очаја и да каже: „Сада ја преузимам бригу о теби“.

 

И заиста, од првог дана читања акатиста Светом Нектарију дешавају се невероватне промене у мени и на мени. Прва права исповест, прва причест, интензивна спонтана молитва, психичко и здравствено стање неупоредиво боље.

 

Сама у болничком боксу, а опет толико свесна присуства неописиве силе за коју ћу касније сазнати да се зове Благодат! Што би се рекло – школски пример Господње љубави. Сећаш се, тада смо се први пут и чуле телефоном, да се пријавим за пут на Егину. Пријавила сам се на свој 36. рођендан и желела сам лично да се захвалим Деки за тренутке олакшања које сам добила. Сећам се, ту ноћ сањала сам свештеника који седи поред мојих ногу и говори ми: „Све ће бити добро“. Мислила сам да сам под утиском молитве, па сам потиснула тај сан.

 

И баш 40. дан читања акатиста Светоме, дешава се пред Његовим светим моштима, читам и плачем од захвалности и среће што ме је освестио да постоји. Чудесно острво које исијава љубав, немирнима дарује мир, тужнима брише сузе, болеснима даје наду. Сећаш се и другог пута када си ме позвала и питала да ли бих прихватила поклон путовање од вас? Знала сам да не смем одбити тај пут, знала сам да Свети Нектарије никога не позива, а да му није помогао. Тим пре што бих дан по повратку са Егине требала у болницу на нову терапију. Тада мати Мирјам говори Тијани да ме чека операција и да ће све бити добро. Говори да је њена сестра болесна од истог облика рака као и ја, да је сањала Светог Нектарија који јој је рекао: „Све ће бити добро“. У секунди се враћам две године уназад и сетим се свог сна! Сузе ми саме потекоше, посрамљена што сам икада помислила да неће бити добро, да нећу добити помоћ.

 

Напољу сунце пржи, температура 47 степени, а ја радосна као мало дете – не осећам врућину само дубоку и неописиву љубав Светог Нектарија. Не желим да одем са острва, не желим да напустим тај мир јер на том месту нико не осећа бол и патњу, ту су сви радосни, јер таква је сила Свети Дека! Ко зна који пут улазим у собу у којој је спавао да дотакнем јастук на ком је лежала света глава, да ходам путем којим је он ходао, да погледам са прозора са ког је он гледао. И молим му се: „Молим те, Деко, само да поживим док заврши школу, после како буде“. А он ми је испуњавао молбу сваку, и ону најмању! „Молим те да ме не боли“, „Молим те да имам донора у породици“, „Молим те да Маји буде добро“, „Молим те управи кораке мојих доктора“, Чувај Пеђу, оздрави их, помози им, умири их“…  И за свакога је био брза помоћ.

 

Моја „операција“, како је мати Мирјам рекла, уствари је била трансплантација коштане сржи. Уз много муке и препрека, братове ћелије су ми успешно трансплантиране. Сећам се тих мучних дана са тихом захвалношћу. Захвалношћу, јер ме ни у бунилу није напуштала вера и осећај да нада мном неко бди. Из полусвесних епизода једино се сећам своје збркане неме молитве: „Тебе појем, Тебе благословим и молим Ти се Боже наш“, јер ни за шта више није било снаге ни свести.

 

И полако, дан за даном постајем јача и свесна да су моје молитве услишене. Не смем да се радујем, али у дубини душе знам да је успело! Долази и дан када ми доктори честитају јер су први резултати показали да се коштана срж примила. Хвала ти Боже, хвала Мајчице, хвала Деко премили –  прве су речи које изговарам. Имала сам осећај да ће прозори у мојој собици попуцати од силине захвалности коју сам осећала, а толика је и данас, 9 месеци после.

 

 

Нисам се изненадила када сам сазнала да организујете пут 23. октобра, већ сам научила да Свети Дека управи догађаје баш како треба. Ваш рођендански поклон – да одем и однесем своје кандило, да моја захвалност вечно остане на светој Егини и да тачно тог 24. октобра клечим пред светим моштима – не постоје речи захвалности! Мислим да ћу експлодирати од емоција, потпуно несвесна људи који чекају да замоле, захвале, целивају… Себично бих задржала колону људи да му оставим сваку сузу захвалницу и радосницу.

 

Устајем, одлазим, враћам се, поново одлазим и враћам се… Жена која дежура уз кивот ме чудно гледа, а како да јој објасним да не могу тек тако 15 година муке и страха да оставим ту, пред светом главом? Није ме ни брига, данас је мој рођендан и прославићу га са оним који је све време био уз мене и моје дете. Са оним чију сам љубав осетила и када је нисам заслуживала, чијим сам заступништвом добила шансу да се свађам и мирим са својим смислом живота, шансу да будем поносна на њега, шансу да му кажем: Сине, готово је! И да видим коначно како страх напушта његову малу душу.

 

Тако сам се ја, Јоле, уз заступништво Светог Нектарија изборила за своју прилику да ме грле руке мога сина и да полако постајем нижа од њега.

 

И на крају ипак добијаш писмо у коме нисам успела ни стоти део да ти преведем у речи. Али ти, Марјан, непоновљива Тијана и свако ко је са вама био на Егини ионако знате да је то острво које се мора видети и љубав која се мора осетити. А вама бескрајно хвала што живите свој посао. Сигурна сам да ћете живети кроз љубав сваког вашег путника и да ће вас вечно пратити милост Светог Нектарија! Слава Му и вечно хвала.