Православље је оаза различитости, скуп идеала у једном. Многи од нас су га идеализовали и у својим главама довели до савршенства, уз стално подсећање како је Господ савршен, па би и наше православље морало бити. Међутим, када успемо да се приземљимо и када реалност поново својим нитима докатне наше срце, схватимо да вера није савршена, да смо превише идализовали православље и да су људи, напослетку, само људи.
И на прагу тог малог разочарања, на прагу болне реалности, упознам Румунију.
Одувек сам их замишљала другачије (и ја сам тај православац са много предрасуда). Замишљала сам како много брзо причају, како су економски сиромашни (много сиромашнији од нас) и како мора бити да је то видљиво на сваком кораку. Румунију сам замишљала као прљаву земљу, размишаљала сам чак и о томе како ћу и шта тамо јести (јер им је кухиња другачија од наше), језик ми је био стран… А заправо, сада то могу рећи, због предрасуда нисам отворила своје срце за језик љубави.
И онда ми је Господ својим савршенством отворио ово зарђало срце, дајући ми прилику да упознам каква је уистину Румунија и румунски народ. Најдивнију земљу света са најбољим људима. Сећате се оног идеалног православља које поменух на почетку? Упознала сам га и то баш овде.
Царски средњи пут, онај који води директно у Царстов небеско. Мислите да њиме идемо ми Срби? Не. Мислите да је то грчки пут? Није. Сигурни сте да је тај средњи пут управо православље у Русији? Разочараћу вас још једном… Средњи царски пут је пут православља којим ходе Румунија и њен верни народ.
Била је ноћ када сам ушла у ову чаробну земљу и осим мириса опалог лишћа, нисам ни видела ни осетила пуно тога. Ноћ ме је дочекла у Клузу. Ноћење и наставак пута ка Јашију.
Мали градови, а сваки од њих сређен, да вам се на мах учини да сте у Швајцарској. Свако село већ око 18 часова спушта ролетне и одлази на одмор. Свако, па и оно најмање и најсиромашније село, има црвку. Велелепну! Сваки пут кад сам угледала нову цркву, помислила сам како мора бити да се Господ обрадује увек када погледа на Румунију. Обрадује се, јер види како Га слави и воли румунски народ.
Пут нас је водио дуж целе земље. Из сата у сат сазнавала сам нешто ново о Румунији. Није то само православље… Та земља има највећи број цивилних аеродрома у Европи, по глави становника. Румунија има преко 19 милиона становника. И знате шта? Они своју земљу воле једном посебном љубављу. Чистом, истинском православном љубављу.
Онај ко није осетио румунско православље, верујте ми, ништа није осетио. А имала сам прилику да упознам многе православне народе. Нико као Румуни! Јер њихово је православље на корак до савршенства. И сада често знам рећи: „Румунијо, најлепша бајко!“ Јер заиста је тако.
Поједини манастири броје преко 200 монахиња и монаха. Овде служи на понос кад ти неко из породице оде у манастир или се удаш у породицу у којој се неко замонашио. Код нас је то сасвим другачије. Сећам се када су мог друга који се замонашио, мама и сестра молиле да се врати из манастира, јер су мислиле да је под дејством црне магије. Непрестано су понављале: „Не дај Боже никоме оно што је нас задесило“.
После скоро 1000 пређених километара, Јаши је ипак био наша прва станица, црква у којој су мошти Свете Петке. Дува јак ледени ветар и у ваздуху мирише на снег. Улазимо у порту црвке и већ на самом улазу видимо огромну колону људи која се протеже скоро до саме капије цркве. Стоје. Не померају се. Не говоре. У првих мах нисмо схватили о чему се ради, али био је то један сасвим обичан четвртак, као и сваки други дан у Јашију, испоставиће се на крају.
У реду смо чекали преко три сата и за то време нико није показао нестрпљење. Свештеницима који су долазили народ је нудио да прођу, али су они то одбијали, свесни ваљда колико су благословени и самим тим чекањем у реду. Наш тихи разговор привукао је пажњу локалаца, па су нас упитали одакле смо, а на помен Србије лица су им се озарила, што смо схватили као добродошлицу.
По уласку у цркву сачекала нас је Литургија, онај део коме смо успели да присуствујем баш у цркви, мада се на разгласу могла чути од само почетка. Најлепша црква у којој сам икада била, иако сви добро знају да моје срце припада Егини! Ово је мало парче Раја, мали приказ свега што наша вера поседује. Овде се у свакој фрески види љубав према Господу. Свако лице светитеља прича посебну причу. Ону причу о савршенству православља коју поменух. Зар овде на крају света, на граници са Молдавијом, помислих, Господ да сручи златни прах своје љубави када је стварао свет.
Ово је црква какву сам желела да видим! Њена лепота дубоко је дирнула моје срце и довела ме до суза. Плакала сам размишљајући докле је стигла наша нога. Заиста имате осећај да сте дошли на крај света и на крај овоземаљског живота – где вас дочекује Господ и где почиње Рај. Ето, то је Јаши из само једног погледа.
Полако прилазимо кивоту Свете Петке. Окован је златом и већ по томе се види колико је воле. Румуни верују да је Света Петка у свим недаћама њихова заступница пред Господом. Након целивања се повлачимо, а ја под утиском посматрам оне људе. Колико различитости које уједињује исти смисао, иста љубав и иста вера. Сви смо ми ту зарад Господа и ње, наше Преподобне мати Параскеве.
Тај њен живот и страдања о којима сам читала, још већу су тежину добила сада кад сам овако мала и немоћна стајала пред њом. И да, њихова је! Они су спасили њене мошти, они је воле и чувају. И ми Срби волимо и поштујемо Свету Петку, али верујте ми, не као Румуни.
Рекли су нам да сваки дан пре посла одлазе да се поклоне својој заштитници, па чекају некад сат, некад три сата. Питала сам да ли то раде и током јаких зима… Само су се насмејали, а одговор нисам добила. Схватила сам и сама.
Живели смо са њима тих седам дана. Седам дана, по два пута на дан, ишли смо на поклоњење моштима Свете Петке, наше чудотворке. Ми, али и Румуни… Неуморно. Поздрављали би једни друге осмехом, сједињени Христовом љубављу.
Како сам већ рекла, и радним данима увек је било људи на Литургији, али је недеља је овде нешто посебно. Тада сви дођу. Имала сам осећај да ћу се изгубити у цркви, у оном мору људи. Нико не загледа друге, не причају, не морате гледати да ли сте стали десно или лево, да ли сте ставили мараму или нисте, да ли сте у сукњи или панталонама… Никог није брига.
Пуна је црква младих и сви су они модерно обучени. Дека и бака који су, такав сам осећај имала, извадили из свог гардеробера најлепше ствари баш за ову недељу. Деца су се провлачила у оној гужви, трчкарала, а ту и тамо би се зачуо и неки врисак у жару игре, али их нико није опомињао.
Поједини су стајали, поједини седели, а неки и клечали. Имала сам осећај да сам незаслужено украла то њихово парче раја и да ту не припадам, а у исто време се осећала лепше него икад у животу! Чинило ми се да сам ја једина која посматра друге људе, јер сам била затечена. Љубављу, различитостима, Христом на делу.
Чинило ми се да никада више деце нисам видела на причешћују. Причестила се и већина одраслих, а ја сам имала утисак да се епископ на крају мало и уморио. 🙂 Владика је касније сишао међу верни народ у цркви и редом све миловао по глави. Његов осмех је говорио: сви смо ми Христови, радујте се!
Архијереј који је после епископа Атанасија и митрополита Амфилохија оставио најјачи утисак на мене. Кажу да је епископ икона Христова на земљи, а епископ Теофан је баш то.
Кажем вам, Румунија је постала најлепша бајка мог живота. А тек је почела моја прича о најлепшој православној земљи на свету. Почела сам од краја, а завршићу на почетку.
Bucurate Sfinta Parascevo multifolositare.
Аутор: Јована Божичник
