Свети Нектарије увек са мном

Често ја тако дођем теби. Седим у колима и чекам да се пробуди моје чудо, па да заједно целивамо свете мошти твоје. Пребирам сећања и мисли, љубим те и плачем. Плачем, јер дао си ми још једну шансу. Ниси ти само мени њега измолио, ти си мени и живот спасио.

Био је 9. новембар – баш када те твоји Грци славе. А ја, очи у очи са смрћу. Секунде, милисекунде су ме делиле од ње. Успела сам само да погледам твоје лице, медаљон који стоји у мојим колима. Можда сам некад мислила да је твој дан 22. новембар, али ти си ми показао да је твој дан и 9. новембар и сваки други дан.

Сасвим обичан радни дан. Можда сам на трен и заборавила да је данас на Егини велико славље. Радили смо и кренули да испратимо једну нашу групу. Први пут сам сама возила тако далеко. Али колегиница и ја смо цео пут причале и време је брзо прошло. Пошто смо их скаповале у аутобус и увериле се да је све у реду, кренуле смо кући.

Негде при самом уласку у наше место постоји пружни прелаз, обезбеђен рампом и светлосном сигнализацијом. Никад ми ту ништа није било спорно, увек је све било како треба. Полако прилазим прелазу. Нема светлосне сигнализације, рампа подигнута, нема сумње да могу напред. Али нешто ме на трен заустави. Погледах десно и у даљини учини ми се да видим светла, ал’ би ми немогуће. Питам колегиницу да ли се и њој чини да то иде воз. Рече да и она мисли да нема воза и да уђем мало дубље.

Кренух полако и исте секунде видех да се преко пута мене кола заустављају, а ја дубоко међу рампама. У том трену колегиница почиње да ми виче: „Воз, воз, Јована, иди у рикверц!“ Онако у страху, убацим у рикверц и промашим папучицу гаса. Остајем заглављена на прузи. Погледам десно и видим висока светла која су све ближе, али и рампу која се спушта.

У тим тренуцима, мисли су ми са мојим дететом, а секунде су вечност. Убацим у рикверц, погледам у медаљон мог Светог Нектарија, кажем Боже помози ми и стиснем папучицу гаса. Ауто се вратио на безбедно, а истог тренутку спустила се рампа и чини ми се да је у секунди прошао и воз.

Срце ми лупа, чини ми се хиљаду откуцаја у секунди, руке се тресу, усна дрхти. Уздахнем и сетим се – данас је твој празник. Данас Грци славе тебе, егинског чудотворца. Данас си ти, мој заштитник, мој вољени, мој чудотворац мени дао још један почетак. Почињем да плачем. Рампа се подиже и настављамо пут кући. Када сам стигла, њих двојица седе у дневној соби, а ја са врата изговарам: „Замало да погинем, али Свети Нектарије није дозволио! Спасио ме је!“

Зато ти дођем често. Љубим те и плачем, захваљујем ти се за њега, опет и опет, али и за свој живот. Љубим те и захваљујем ти што си ми поштедео живот, да и даље могу да уживам у чуду твоме – сину моме!