Ни у најтежим временима није било лако одвојити верни народ од његове Цркве – то смо барем кроз историју научили. Сетимо се Бољшевичке револуције која је симбол највећег прогона хришћана у истој и речи једног руског монаха упућених бољшевицима: “Ви ћете победити, али после свих победа, победник ће бити Христос”.
Тако ће бити и у прогонима који неславно обележавају овај век, јер не постоји ништа што на извеснији начин наговештава суноврат једне политике и њеног лидера, од удара на Цркву.
УКРАЈИНСКА ЦРКВА, РАТ И РАСКОЛ
Руска православна црква има око 40 хиљада парохија широм света, од којих је скоро трећина (око 12 хиљада) у Украјинској православној цркви, која је канонски повезана са РПЦ.
Истини за вољу, та веза је и “у миру” била камичак у ципели заговорника јединствене помесне цркве у Украјини, док је са почетком рата свака лојалност Москви, чак и она најформалнија, постала неприхватљива са становишта украјинских власти, које сада нервозно врше притисак на црквене поглаваре да се определе којој страни припадају.
Парадокс је, међутим, што председник Зеленски од доласка на власт није показивао ни најмање интересовање за верска питања, а сада би хтео радикално да преуреди најтрадиционалнију институцију у држави и преко ноћи је “очисти” од руског утицаја.
ТРЕНУТНА СИТУАЦИЈА У УКРАЈИНСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
Украјинска православна црква московске патријаршије једина је канонска црква у Украјини која је, упркос огромним притисцима које трпи од почетка рата, остала верна њеном московском патријарху Кирилу.
Пратећи ситуацију у Украјини из масовних медија, не стиче се такав утисак, јер је за релевантно извештавање на ову тему потребно познавати каноне и хијерархију Православне цркве, да бисмо препознали када је дошло до раскола.
Оно што суштински чини јединство цркве јесте литургијско општење, односно литургијско помињање патријарха и епархијског епископа, које је залог канонског јединства и светионик који верницима недвосмислено показује “ко је чији” или ко је вера, а ко невера.
У том смислу, истина је да су се десиле промене због којих су неки помислили да је дошло до одвајања од Московске патријаршије, а то је на првом месту престанак помињања патријарха московског и целе Русије Кирила од стране украјинских епископа, што јесте показатељ немира и бројних политичких притисака на УПЦ, али тим чином није дошло до канонског одступања.
И даље се поштује хијерархија, те епископи помињу свог поглавара, митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија, док он помиње патријарха Кирила и на тај начин одржава црквени поредак.
Иако се сваки престанак помињања поглавара сматра зачетком раскола, малим таласом који прети да потопи јединство цркве, посматрајући досадашње деловање УПЦ од почетка рата, не чини се да иде у том смеру, него у смеру мудрог балансирања које ће осигурати опстанак УПЦ под јурисдикцијом Московске патријашије и каквим-таквим миром са прозападним украјинским властима.
КИЈЕВСКО-ПЕЧЕРСКА И ПОЧАЈЕВСКА ЛАВРА
Тренутно се најжешћа битка на верском фронту води око Кијевско-печерске лавре. Не без разлога. Кијевско-печерска лавра је срце и душа верног руског и украјинског народа и једна од пет лаври УПЦ, односно три које се налазе у Украјини. Колевка духовности и монаштва како за ова два народа, тако и за Белорусе, није поприште борбе само од почетка овог рата, него је то била одувек.
Само у овој лаври живи и службује око 200 православних монаха, као и ученика Кијевске духовне академије која се налази у склопу ње. Поређења ради, неканонска Православна црква Украјине у целом Кијеву има свега 50 монаха.
Цео манастирски комплекс јесте у власништву украјинске државе још од совјетских времена, као и комплекс Почајевске лавре, али је УПЦ имала уговор са државом о неограниченом закупу. Држава је тај уговор сада једнострано раскинула и монасима наложила да се иселе из манастира, што је делом већ и учињено (монаси из Горње лавре су исељени крајем прошле године, док је приступ Доњој лаври ограничен за посете).
После Кијевско-печерске, Почајевска лавра је друга највећа православна светиња у Украјини. Налази се у граду Почајеву, на западу земље и чини се да је ситуација овде, барем за сада, мирна, иако се могу чути говоркања о припремању истог сценарија.
ХОДОЧАШЋЕ У УКРАЈИНУ?
Како су обе лавре биле део редовног програма поклоничких путовања наше агенције, са посебном пажњом пратимо развој ситуације и не губимо веру да ћемо се у ближој будућности, на истом месту, сабрати у молитви са нашом украјинском браћом, што сада чинимо само мислено.
Оно што је тренутно извесно је да смо, охрабрени позитивним искуством наших пријатеља из Румуније, код којих годинама уназад одлазимо на поклоњење моштима Свете Петке у Јаши, најближи реализацији програма за Почајев. Али како без ходочасника нема ни ходочашћа, биће нам драго да у коментарима прочитамо какво је расположење наших поклоника за ову светињу.
Подсетимо за крај да се Православна црква не суочава са изазовима само због мешања политике и тренутних ратних прилика, него и са бројним другим изазовима модерног света, укључујући глобализацију, секуларизацију, турбулентне промене у друштвеним нормама… Али да су јој они унутрашњи изазови, сукоби и поделе унутар саме Цркве, одувек задавали најболније ударце.
Помолимо се зато за јединство Православне цркве у овом и свим изазовним временима која нам тек долазе.